Vid Vuletić-Vukasović - O slavi Branka Radičevića

 

O slavi

Branka Radičevića

 

Gjacima

 

Eto mu se ladna kopa raka,

Tu će Branku zemlja biti laka!

Stražilovo radosno mu prima

Svete kosti, a živa ga ima

Slavski narod sve dok bude v’jeka,

Jer se ori vječne pjesme jeka

Od Balkana do sinjega mora,

Sinjeg mora do tatranskih gora,

Jeka pjesme, pjesme od miline,

Koja hitro do zv’jezdá se vine,

A u zvijezdam’ svog Branka zagrli,

Pa na zemlju opet s njime hrli,

Leti s Brankom i prosiplje cv’jeće,

A uz cv'jeće svake dobre sreće,

Te se hvata dobrijeh junaka, -

Pozna Branko svoja čeda laka!

Tad se krene kolo vilovito,

Vilovito, slavsko, strahovito,

A u kolu bratac braca znade

I pjesnom se mileno naslade...

Gdje je kola, nije neveselja,

A Brankova to je živa želja,

Živa želja, da se kolo vije,

Da se vije, sve dok zore nije,

Pa ondara, nek' je svukud Sloga,

Nek’ brat radi uz brajena svoga,

Nek’ se krči njiva nekrčena,

Nek’ se s’ječe gora posvojena, -

 

Pa opeta, ka’ od mila Boga,

Nek’ zasjede brat uz brata svoga,

Te za sofrom nek’ se s njime grli,

I uz pjesmu nek’ opeta hrli... –

Hoće Branko, da ga spominjemo,

Spominjemo, kad se sastanemo,

Braćo gjaci, mlagjani ortaci,

Našem rodu bas sunčani traci!..

Gdje su gjaci, tu se bogme žive,

Tu nezbore njeke glave krive,

Tu se bolje rodu poje slava,

Tu je Branku zadužbina prava! –

Stražilovo sad cvijećem miriše,

Svaki žbunjić veselije diše,

Svaka moma hitrijeg’ je kraka,

Jer je Branku sad zemljica laka!.. –

 

Vrli gjaci, tamo na Dunavu,

Kad slavite Stražilovu slavu,

Sjetite se, ah, tako vam’ Boga,

Uza Branka i Šćepana svoga, ...

Nek’ mu ljubi mošti Budva mala,

 Od Branka vam baš s nebesa hvala! –

***

Lome gore vatreni koraci,

Narod čuje, da se kreću gjaci

Stražilova put Sinjega mora,

Šćepanu je ovo sjajna hora!..

 

Vid Vuletić-Vukasović

 

1883.

Toмo П. Opaoвaц - Што највише љубим

 

 

Што највише љубим

 

Мили су ми челик људи;

Мило ми је добро пиће;

Миле су ми младе моме;

И поштено свако жиће.

 

Имање м’ је свач’је мило

Cа поштењем добивено,

Кад од муке сиротњске

У њ што није сакривено.

 

И самога мог злотвора,

Напредак је мени мио,

И aкo je мeни злотвор,

Можда с другом добар биo ...

 

Мили су ми сви јунации

Који за род свој се боре;

Мили су ми поштњаци,

Који верно мајку дворе!

 

Од све душе, од свег срца

Ја свачије љубим дјело,

Кад је себи, браћи, роду,

Какво добро донијело!

 

Мила ми је сестра, мајка,

Мио ми је и брат врли:

Ако слогу, љубав брацку,

У наручја своја грли!

 

Мио ми је сваки они

Кој к небу н0c недиже,

Него гледа земљу доље

Е је она њему ближе.

 

И онај је мени мио,

Што не пузи, што не маже,

Но истину отворено

Без бојазни сваком каже.

 

И онога вруће љубим

Кој’ потајни угл’јен није;

Који мрзи опадаче,

А смјел0 му срце бије!

 

И они је мени мио

Кој’ не сједи на два стоца;

Кој’ поштење више љуби

Poшилдовог од тобоца!...

 

И онога вазда љубим

Што на празно не блебета,

Сваког трена добро ради;

Похваљен ћe бит од св’јета! –

 

Вруће љубим оне људе

Што нијесу намигуше;

Кој’ за своју корист неће

Пpaвo туђе да наруше!...

 

Ја ватрено оне љубим

Који опште добро штују;

А сопствено готови су

Да за опште пожртвују.

 

Више свега и свакога

Домовино! теб’ се клањам;

И о теби вазда мислим,

Кад сам будан, и кад сањам.

 

E ј’ у теби нада моја

У теби је жиће моје;

За те живим, за те мр’јећу,

Теби срце моје поје!...

 

Котор 1880 год.

 

Toмo П. Opaoвaц

 

"Slovinac" br. 13 1880.

  

Toмo П. Opaoвaц - Највећа рана

 

Највећа рана

 

У млађаном мом животу

Тужних имах ја часова,

И на сваком мом кораку

Жалоснијех чух гласова!...

 

Љубио сам некад жаром

Ка’ што само пјесник може;

И мислио сам у себи:

Је ли сретн’ји ико Боже?!

 

Е ја имах цуру дивну,

И бјеше ми одвећ мила:

А сад ју је црна земља

Мjесто мене пољубила ....

 

Имао сам оца стара,

И он мени бјеше мио,

И њега сам на бојноме

Овом пољу изгубио! —

 

Доста браће племените

Око себе ја сам има’:

Ал’ студени камен ето

Покривало сад је њима ....

 

А гдје су ми пријатељи

Штo сy са мном јели, пили?

У дјетињству многе шале

И весеља проводили?

 

Многе од њих више неће

Сунце никад огријати;

Само једно што ме тјеши:

Гуслар ће их спомињати !

 

Но те туге и невоље

Шо су досад на ме биле,

Саме собом оне су се

Са срца ми изгладиле....

 

Но су ово веће муке

ІІІто се тешко видат дају:

Притискао брат је брата,

Један другом вид копају!...

 

Пa куда се год окренем,

Mа на коју св’јета страну

Вазда видим п0 некакву

Смртоносну брацку рану!...

 

Па ме зато срце боли,

И од тешког јада тишти;

С неколика кавгаџија

Тужан народ ће да пишти ..

 

О, кан’те се свађалице,

Од вашега кавгалука:

E ће на вас панут клетва,

Ка на Вују*) и на Вука !...

 

Не буните јадан народ

Да брат брату очи вади;

Већ радите за напредак,

Е смо јоште доста млади:

 

Па какво се сада сјеме

У невини народ сије;

To ћe њему за увијек

Таквим плодом да проклије ...

 

О, кан’те се свађалице,

Од вашета кавгалука:

Е ће на вас панут клетва

Ка’ на Вују и на Вука....

 

Томо П. Ораовац

 

Фундина 1879.

 

*) Вујица-Кара-Ђорђа убица.

 

 "Slovinac" br. 2 1880.