ЊЕГОШЕВА АПОТЕОЗА

 

ЊЕГОШЕВА АПОТЕОЗА

 

Ако си ти, да му удараш апотезу, кад је и сам Раде апотеоза? Доста је, да му читаш „Лучу Микрокозма“, па ћеш видјети, да је он никао у седмијем небесима... Био сам ђак дубровачке гимназије, па негдје око год. 1871. у V ће нам разреду бити професором српскога језика Биоковац Мирослав Алачевић, из Макарске. Он ти је одмах на своју руку прoскрибовао читанку и одредио за штиво „Горски Вијенац“. Објелоданио га, накладом Матице Далматинске, Стјепан Љубиша, из села Близикуће у Паштровићима. Дакако, још онда није био написао све своје приповијести и није био познат као узор књижевник. У нама се онда пробудила народна свијест, Црногорци су предњачили Шпартанце. Они су гинули „за крст часни и слободу златну“, а нека им није било у аманету: „Или под штитом или на штиту“. Задојили смо се „Горским Вијенцем“, а Алачевић није виђао пред собом, него Шпартанце и Црногорце. Научили смо све дивне утарке из „Горског Вијенца“, те их се и сад спомињем готово након шездесет година. Ако би заборавио игумана Стефана, Драшка у Млецима, владику Данила и доброга попа Мића? Дапаче, Поп Мићо био мој псеудоним у „Драшковом рaбoшу“ — и нијесу ме никада заплијенили, а нека сам их казао тешких и ударио грђијех под нокте онијем некаквијем лижисаханима... Ово мимогред, а „Горски Вијенац“ ми је у памет. Сви смо знали на изуст:

 

„Нек се овај вијек горди“, —

„Виђи врага су седам бињиша“ -

„Бог се драги на Србе ражљути“ - и т. д.

 

Мрзјели смо Вука Бранковића, а обожавали Милоша и оба му побратима. Раде нам био Богом задахнути пјесник, — пјесник над пјесницима, — његова је психа била богодана.

 

До тада смо били индиферентни, а учећи „Горски Вијенац“ задојили смо се духом народнијем, постали Срби од главе до пете. И Хрвати су с нама осјећали, само они били умјеренији, али ипак била им Црна Гора врхунац народне славе. Вук Мандушић био јуначина, па ето заборављали и Леониде и Сцеволе прама народнијем јунацима. Колико ли може, да задахне књига из народа и да створи менталитет млада нараштаја? Ово је био квасац наше психе, јер се може слободно казати, да је српска зграда у Дубровнику почела с „Горскијем Вијенцем“, што је постао душа наше младе душе... Набавио сам у књижници покојног бискупа Вићенца Зубранића (хтио да је у роду с пјесником Јеђупке Андријом Чубрановићем!) „Горски Вијенац“ на картонћину штампан у Мехитариста, с Даниловом сликом. Ту је књигу Вук Караџић даровао Викентију Чубрановићу. Била написана посвета. Књигу ми потомио професор Јозо Бона, па не знам гдје је нестало након његове смрти...

 

Ово пишем да се зна колико може само једна цигла књига на душу омладине...

 

И створио је „Горски Вијенац“ читаве генерације!

 

У Дубровнику, на 7. јула, 1925. год.

Вид. В. Вукасовић