Епилог
Обилне строге редају се риме,
Помпозне риме далеких времена,
Витеза људи и прелепих жена,
Чије је славно опевано име.
Озбиљне строге редају се риме
Блиставе риме о трептању душе,
О ветру који кроз пољану пуше
И белом снегу невеселе зиме.
Ал’ кад као светлосна поплава
Мину са блеском који засењава,
Са свирком која одмерено јечи
У души увек заостане један
Неказан, дубок, дубок недогледан
Бол, што га неће испевати речи.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар