Зар тако
рано омрзну
На овај
дивни земни шар;
И тако
рано зар презре
Љубави наше
врући жар?
Земља те
ова бројала
Међ’ прве мужеве своје,
Међ’ прва мјеста писала
Заслуге
велике твоје.
Па је ли
право, ах, реци!
Да пођеш и
без “збогом” сад;
У срца наша
улијеш
Голему
тугу, бол и јад?
Чуо си да ј’ љепше
тамо
У тај божански
свети крај,
Те зато
сада остави
Твој негда
мили завичај.
Којега си
од младости
Послужио часно,
вјерно,
Радио му
за напредак
И љубио
неизмјерно.
Па сад шта
би, шта се случи,
Те омрзну
и на њ тако,
А простору
том далеком
Занесе те
крило лако?
***
Зар ћеш
тамо Станко чути
Глас
твојега сина Ива,
И зар ћете
понијети
Икад за
њим жеља жива?
- Неће
вјеруј! – Зан’јећеш се
У божанске
дивне сјаје,
Па ћеш
онда заборавит
На дјечије
уздисаје.
Ком’ ће
они одсад прићи
У криоца
да му падну?
Уз кога ли
поиграти
Да свој
топли цјелив дадну?
Ко ли ће
их одсад Станко
К’о ти што си, миловати?
Коме ли ће
одсад тужни
У наручја
долетати?
Кога ли хе
пригрлити
Ручицама
око врата?
Коме ли ће
подвикнути:
“Благо
нама, ето тата!?”
***
Још ништа
изустит нехтје
Ни чути
молба наших глас?
Ни оком
нехтје погледат
У каквом
стању остављаш нас?
Ах, иди
куд намјераваш!
Ми ћемо
сузе за тобом лит,
С болом у
грудма, плачем, кукањем,
На
том’ те путу попратит.
***
Тамна
рако, што с’ чељусти
Страшне
твоје растворила,
Да г’ прождереш, к’о кит Јону
Крај простране
р’јеке Нила?
Клео бих
те, ал’ не могу
Јер ти у
том’ ниси крива,
У њедрима
примаш оно
Што ти
клета смрт дарива.
Аох смрти,
зар су т’ мили
Овакови
залогаји ?
Зар су т’
мили бôли наши
И претешки
уздисаји?
Та зашто
га не уграби
На бојишту
с’ овог св’јета,
Гдје је
радо доиграда
У наручја
твоја клета?
Но сад
‘вако изнемогла
Да г’ у
твоје узмеш крило,
Ох самрти
немилосна
По сто
путâ срам те било!
А ти
Станко, сад друкчије
С тобом
није могло бити,
Пођи
збогом! – Ти ћеш вјечно
У народу
свом живити.
Цетиње, 6. Октобра
1889.
Глас
Црногорца 08-X-1889.
Нема коментара:
Постави коментар