понедељак, 28. март 2016.

Светислав Стефановић - Раде Неимар



Раде Неимар

Доста већ снаге што само хајдуке и делије ствара,
Сит сам већ и тог Марка што друмове царске оре,
И тих мегданџија љутих што живе тек да се боре,
Превише крв нам стазе земље и неба шара.

Света ми дође сад рука Рада Неимара,
Што куле и мостове зида и божје гради дворе,
Виле и тајни дуси чудесно са њим зборе,
Он тајним силама диже што и сам Демон обара.

Сва су већ царства и славе прошлости нема и сива,
О толкој борби и крви и саме песме већ ћуте –
Само Радове градње стоје ко нетакнуте.

Смерни неимар царски он Вечног неимар бива,
На небу самом су његове куле подигнуте –
Тог побратима вила цар анђела целива.


Светислав Стефановић

”Српски народ” бр. 1  1943.




недеља, 27. март 2016.

Цетињски Вјесник - Писмо рањеника кући

Писмо рањеника кући

Драга мајко, моје миле сеје,
Ево мене да вам се најавим
Посље љута боја бардањолска.
Ђе погане Турке поломисмо
И у тврди Скадар саћерасмо.
Нек се слави Краљево оружје,
Ка’  што се је вазда и славило!
А ту смо га добро окупали
У поганој крви азијатској
Све у здравље Краља свијетлога!
И Његове див-јуначке војске!
Три дана смо боја туна били,
Јер се брани јуначки Турчине;
Али наши сиви соколови
На шанчеве јуриш учинише,
На бајонет Турке избачише,
Кроз шанчеве пловљаху љешине
Посред крви дивљих Отомана.
Баш кад наши поломише Турке
Погоди ме комат од шампјера,
А пристиже зрно митраљешко,
Те ме ево сада у болницу
На Цетињу у Дому Владину.
Но, немо’те за мене мислити,
Ер имамо предобра доктора
Баш Ернеста племића Диринга;
Са свакијем од нас ти поступа
Ка’ да смо му од срца отпали
По мало је такије’  доктора!
Бог му дао све што зажелио,
И хвала му од земље до неба;
Исто ка’но  нашим сестрицама
Племенитој госпођици Добне,
Из Енглеске земље моропловне,
Која ‘ноје дворска госпођица
С Краљевима сиједа за трпезу,
Ма рад тога нимало не преза,
Да јуначке муке ублажујеа
Превијајћ’  ране нам убојне.
А са њима двије госпођице
Ђукановић млађана Милица
И Милуновић Танана Јелена –
Два цвијета ломне Горе Црне,
Са њима се њини поносили,
Младости се лијепе наносиле.
Бог им дао и срећу и здравље,
А од мене ово им поздравље.

Цетиње, 5. фебруара 1913.

Рањеник с Бардањолта


Цетињски Вјесник   бр. 13   1913.













субота, 26. март 2016.

Књаз Мирко - Бјелопавлићима



Књаз Мирко - Бјелопавлићима

“Примајући заповедништво над зетско брдском бригадом Кнез Мирко је на Коплику своје витезове поздравио овако:


Бјелопавлићи!

Краљ Господар, мој Отац, из Његове велике љубави према вама, послао ме да примим заповједништво ваше бригаде. Он је увјерен у вашу послушност као и у ваше јунаштво. Рекао ми је при кретању: “Чувај ми Бјелопавлиће, то језгро моје војске и државе, да без потребе не изгине, а гдје буде потреба домовини, погини и ти с њима”. Заповједио је да се не утркујемо с другијем бригадама, већ тачно да се држимо заповиједи команданта зетског одреда, мојега брата Престолонасљедника, па ће Бог благословити наше оружје и напоре.

Бјелопавлићи!

Ево нас на погледу града и дворова силнога Махмут Паше Бушатлије чија сила посрну под Мартинићима, пред вашим храбрим дједовима и апостолском клетвом Светога Петра Цетињскога, који му је поручивао: “Прођи ми се, брдске сиротиње, па ћу ти хата потковати”. Крочимо данас, браћо, са благословом нашега светитеља супрот града Махмута Везира, али не да у њу унесемо крвави мач и пожар, без потребе, но да нам га Бог досуди без жртава, јер их је доста већ било и на Дечићу, гдје је младост брдска показала што је сјај оружја и како се хране преданија јунаштва племена Бјелопавлићскога, које имам част данас предводити.

Живјели Бјелопавлићи!”

“Балкански рат”  бр. 17  1913.






петак, 25. март 2016.

Ђевер хоће да обљуби снаху

Ђевер хоће да обљуби снаху
(Из Мостара)

Сунце сјаше, киша ромињаше,
Бег Ристан-бег лице умиваше,
А снаха му махраму држаше,
Из ибрика водом пољеваше.
Ђевер снахи тихо проговара:
“О снашице, бисер севлијице,
Љуби мене од сад до јесени,
Док мој братац Јован-беже дође,
И ја ћу се женит о јесени”.
Кад то чула Јован-беговица,
Сави скуте у двор побјегнула,
Око себе дворе притворила.
Она сједе на студену ст’јену,
Па је ст’јени тихо бесједила:
“Студен ст’јено, како си студена,
Још је моје срце студеније,
Слушајући шта ми ђевер вели”.
Оне мниде, нико је не чује,
Ал’ је чује ђевере Ристане,
Па је ситну књигу накитио,
Па је шаље своме брату Јови:
“А мој брате, челебија Јово,
Што си своје начинио дворе;
У њима ти вјереница љуба,
И пред двором чадор разапела,
Ту се свраћа знано и незнано,
Па је љуби старо и нејако.
Али ћу је на ватру ложити,
Али ћу је у воду бацити,
Али ћу је у род повратити,
Али ћу јој косе подрезати?”
Кад је Јови књига долазила,
Књигу штије челебија Јово,
Књигу штије, а на њу се смије,
А по овој другу отписује,
А на руке брату Ристан-бегу:
“Немој ми је на ватру ложити,
Нити младу у воду бацити,
Јер је Мара и одвећ лијепа,
Да јој рибе не нагрде лице;
Немој брате у род повратити,
Да не буде ув’јек пријекорна,
Немој брате косе подрезати,
Секама ћеш срећу изгубити;
Вет је пусти, док ја кући дођем,
А ето ме до петнаес дана”.
Не изиђе ни три б’јела дана,
Јово пође свом биелу двору.
На далеко дворе угледао,
Ал’ пред двором не има чадора,
Одмах се је Јово овизао,
Па он иђе свом бијелу двору,
Те излази на високу кулу,
Кад му љуба на високој кули,
Око себе кулу затворила.
Проговара челебија Јово:
“Љубо моја отвори ми кулу”.
Кад то чула племенита Мара,
Са земље је на ноге скочила,
Па је Јови отворила кулу.
Јово Мари тихо проговара:
“Шта је теби, моја мила љубо,
Што ли си ми тако побл’једила?”
Љуба њему тихо одговара:
“Прођи ме се, Јово, господаре,
Чула јесам, а и људи кажу,
Погинула два добра јунака,
Два јунака, оба Бановића,
Бановића, до два брата моја”.
Онда Јово Мари проговара:
“Бре аферим, вјерна љубо моја,
Кад ме ниси с братом завадила,
Да си мени ишта говорила,
Данас бих ја брата погубио!
Кол’ко сам те до сад миловао,
Ослен ћу те боље миловати”.


Босанска Вила  бр. 19 – 20   1909 








понедељак, 21. март 2016.

Милош Видаковић - Мир живота


Мир живота

Пада снег бео. Над белином ствари
Свест сама лута са незнаним смером.
Нит’ ја за кога, нит ко за мене мари,
Нити се тешим каквом добром вером.
Празан је дом и свет је празан цео.
Пада снег бео,
Пада снег бео.

А ја бих хтео бол и жеље дуге
И да сам вољен, вољен и да волим,
Да грлим радост ил’ колена туге,
Хтео бих да се безутешно молим
Огромном нечем, чега сам ја део.
Пада снег бео,
Пада снег бео.

И свет је празан. Белином засути
Друмови лепи, који срећи воде.
Срце је мирно, срце моје ћути,
Тек као бледе тишине да ходе
Снег пада, пада дан убог и цео,
Снег бео, бео,
Снег бео, бео.

Милош Видаковић


Босанска  Вила бр. 11 и 12   1912.












недеља, 20. март 2016.

Божидар Ковачевић - Под Велебитом

Манастир Драговић



Под Велебитом

Ту, под Велебитом, снага буја жива,
Код Новог Косова и Котара Равни’,
Гдје су Крупа, Крка, Драговић — све славни
Манастири српски. Ко три силна дива

Сваки од њих вјечност у камену снива,
Ал’ и увјек будни од времена давни’
Сваки чува благо што се овдје скрива:
Вјеру, глас гусала, наук православни.

Кад мјесец изрони из Јадранског Мора
Бљесну им крстови преко свију гора
Па сјај њихов брже и од муње стиже
Тамо гдје се тамјан древна Хиландара
И пјесма мрамора, Студеница стара,
И бол Грачанице у небеса диже.


Божидар Ковачевић







Srpska dubrovačka omladina - Valtazaru Bogišiću



Valtazaru Bogišiću

Jedna po jedna zv’jezda gubi se i odlijeće;
Naše se nebo mrači i noć sve crnja biva
A misô naša mlada, ne zna kuda se kreće
Gusta i teška tama njezinu stazu skriva …

Bez roptanja i kletve opet nam pogled stao
Prateći zv’jezdu jednu, što nam se sada ote,
Ko da nam ne smije biti za tom svjetlošću žao,
Svjetlošću punom nade, milosti i dobrote.

Ko da je malo sjaja u tom božijem raju –
Ne osvrćuć’ se na to, što našu sreću kvare –
Odnose naše zv’jezde, da njima bolje sjaju:
Otkidoše te od nas, ljubljeni Valtazare….

Nemojće bezobzirno ostavljati nas tako
U ovo tamno teško, nemilosrdno doba,
Te mi nemamo više nikog u pomoć zvati
Ko siročad bez nade a pokraj majčina groba.

Ko smeteni vojnici kad vodj im mrtav pane
I mi stojimo tako bez naputka i snage.
Mrzne se naša suza nemajuć’ kad da kane,
Jer teškim radom volja sl’jedit nam stope ti drage.

Blagoslov tvoj nam treba na ovom teškom danu
S njim ćemo jedno djelo zafalno započeti
Odužićemo se tako svojemu velikanu, -
To ćemo djelo svoje preda te donijeti.

Spomenik dićemo tebi od suza i rada,
Satrat’ ga ne će moći teško i dugo vr’jeme,
Sjati se kao nada vječito l’jepa i mlada.,
Ko istorija sv’jeta, ko velebne poeme.


Srpska dubrovačka omladina











среда, 16. март 2016.

Запјевка виле Паштровке

Борко Паштровић

Запјевка виле Паштровке
За храбро палим витезом †Борком Паштровићем

Кад Србија, мајка наша, - српски сине!
За слободу барјак диже, - барјактаре!
Ти се диже са Авале, - сив соколе!
На лагана крила твоја, - крило брате!
И прелеће као оро, - орле Борко!
Преко царства Душанова, - горски царе!
Про крвавих разбојишта, - крви моја!
Па јуначка сави крила, - крилатићу!
На обали српског мора, - морска вило!
И започе љуту борбу, - убојниче!
За лијепо српско име, - живјело ти!
За слободу српског рода, - славио те!
Слушала сам пушку твоју, - осветниче!
Како српско име брани, - мој браничу!
Гледала ти мушке руке, - снаго брате!
Како с браће синџир ломе, - брацка хвало!
Гледала сам сабљу твоју, - сабљо брате!
Кад ти блиста у десници, - десна руко!
Над главама царских паша, - мој витеже!
А у развој љутог боја, - љути змају!
Сину муња проклетница, - муња брате!
Са бедема тврдог Скадра, - Боже, пао!
Али муња не удари, - ох, до Бога!
Ни у камен ни у дрво, - кажи мени!
Већ у твоје мушко срце, - рано брате!
Ти јуначке очи склопи, - очњи виде!
И у црно мене зави, - туго брате!
Ко ће од сад чете водит, - четовођо!
Кроз клисуре и кроз горе, - војеводо!
Ко с вуцима друговати, - горски вуче!
Ко с мјесецем путовати, - мој мјесече!
Коме Босну ти остави, - змају брате!
И са њоме Херцег земљу, - мој соколе!
Што ће Сријем, Банат, Бачка, - сестре тужне!
Што питома Далмација, - земља дивна!
Што ће мила српскаБока, - сиротица!
Колијевка братства твога, - срце брате!
Што Хрватска окована, - сестра наша!
И лијепа Славонија, - славо брате!
Ал’ не брини, мирно спавај, - мој лабуде!
Украј твога српског мора, - чувамо те!
Бог ће послат’ Дан Велики, - чекамо га!
Загроктаће српске пушке, - брзометке!
Заблистаће оштре сабље – Марковаче!
А затутњат српски хати – четвртаци!
Кроз градове противника, тешко - њима!
Што је српско пропјеваће - Бог је с нама!
Што је туђе закукаће, - страх је с њима!
Амин, Боже и сви свеци - тако било!

Никац од Ровина


“Балкански рат”  бр. 4  1913.