Црногорски барјактар
„Барјактару, орле сури,
Каж’ пјеснику што те јури
Те у боју летиш први
Жедан боја — жедниј’ крви?!“
„Казаћу тп брате право,
Тако био јунак здраво,
Тако моја пушка била,
Тако сабља крвцу лила.
Сн’јевах ... небо грозно бјеше,
И небеса прогрмјеше,
Тама паде — муња сину,
Те к Ловћену горду мину.
Ловћен засја — око њега
Крвник с војском бјешо лега’,
Да и њега страшна горда
У прах сатре вража ћорда!
Бој се поче крвав, љути,
Са дв’је стране нападнути
Пропанули тамо бисмо
Да се мушки не побисмо!
Ал’ узалуд крв би била,
Да тад није српска вила
Са небеса у бој пала
И на круну показала.
Дивну вилу српске славе
Дичијаху косе плаве,
Црне очи — лица ведра,
Као мајско цв’јеће једра.
Ситни зуби низа густа,
Зора рујна — дивна уста,
Грло б’јело, њежно, бајно,
Чело ведро — сунце сјајно!
Обучена лаким зраком,
Опасана сунца траком,
Под грлом јој ђердан био
Ситне
звјезде, мјесец мио.
Круну шће
ми дати сјетна,
Тамом
сину дуга цвјетна
Предвјесница
рујне зоре —
Крунисане
Црне Горе!
У то
туђин те се крсти
Међ’
злотворе он с’ уврсти
Те нападе
— и недаде
Да ми
вила круну даде...
Вила виђе
— ста да бјежи,
Пут
Призрена ста да тежи,
Да
овјенча тамо млада
Оног који
врага свлада!
Па да
томе барјактару,
Свега Српства
Господару,
На
очиглед ц’јелом св’јету
Окрунише
главу свету!
Пред очи
ми мој пјесниче
Од тад
вила с круном ниче,
И у
сваком љутом боју
Круну
видим српску моју.
Па јуришам,
зрно вруће
Не ломи
ми тад прегнуће,
Ни гром
топа, оштра пала
Још ми на пут није стала.
Већ
јуришам, сјечем, косим,
Барјак
крсташ напрјед носим:
Црног
орла, турску луну
Да под српску
бацим круну!“
Ево зашто
ора’ сури
Са
барјаком напрјед јури,
И у боју
лети први
Жедан
боја— жедниј’ крви!”
У селу Кавезу.
Ј. Поповић
Липовац
"Црногорка", број 20 1885.
Нема коментара:
Постави коментар