Гуслар

 

 

Гуслар

 

Сву ноћ брује струне на гуслама,

Тугом гробља а јеком облака.

Док на пољу ветар гране слама

И сметове урликом пролама.

Ноћ је ова к’о ноћ српска свака.

 

Ватра дими. На троношцу старом

Седи гуслар погурених плећа;

На крилу му гусле јаворове.

Ко и пређе он и ноћи ове

Буди давно умрла столећа.

 

Кроз јек струна копите одлежу

Оклопника деспот Оливера.

Бојна копља к’о јелове горе,

Заставице на њима вихоре

А под њима паунова пера.

 

Гуди старац... А кад песму поче

О Косову и кад Милош паде:

Од ратара, што у верском страху

Свету песму са поштом слушаху,

-         Страшна чета хајдучка постаде!