Дервиш

 

 

 

Дервиш

 

Ко кам гробни усамљен се бели

Чадор. Ноћ је... Шуме речни вали.

У даљини бесни лају лави;

Бубањ бије. Мурат курбан слави.

Крвав месец врх гора се пали.

 

У тој ноћи мрки Страхињ блуди;

Под железом бес му груди леди.

Види чадор, пред њим гојна хата,

К њему јунак натера ђогата.

Под чадором један дервиш седи...

 

Мрачан и нем пије вино црно;

Крај ногу му бледи жижак тиња;

Мразом ћути замагљено око,

А у души спава му дубоко

Старост као гуја присојкиња.

 

… И све мирно. Дервиш поглед баци,

К’о црн гавран кад у ноћ заброди,

А глас тмули у поноћ му рину:

„Твом јунаштву и твоме ђогину

Свуд су броди, где год дођеш води“...