Проклет био...

 

 

Проклет био...

 

Кад час суђен замагли небеса,

Јарко сунце задрхта и стаде.

Седам пута треснуше се горе...

И к’о муња кад поноћ заоре

Мрк Бајазит на Косово паде...

 

Мрачни, неми, за њим сто тисућа.

Све лав диваљ Анадола клета,

Ударише... Лелек небо зави.

Црн се облак међу војске стави.

Гром на муњу крваву налета.

 

Кнез погледа за Голеч, за гору,

И заплака душом мученика.

Виде царство да у понор пада;

Виде Вука: дванаест хиљада

Одведе му љута оклопника.

 

Све узаман. Залуд седи Јуже

С децом Турке на алаје слама.

Залуд Страхињ сабљом курбан слави;

Залуд крвца до Звечана плави

И црн Срђа топузом пролама.

 

Крсташ паде. Клону Бошко диван.

Ветар пољем крвавим фијуче...

А кроз маглу, што се стравом стреса,

Клетва српска Косово потреса:

„Проклет био Бранковићу Вуче!”