Стеван Л. Бешевић - Заробљенику

 

 

Заробљенику

(Из песама, Светли дани“)

 

Не, ми нисмо с мржњом пошли, у витеза мржње нема,-

Пружи руку, млади беже, и док сеиз каву спрема,

Одагнајмо облак с чела и са срца тугу стару,

…………………………………………Па савимо по цигару.

 

Шта то гледаш, млади беже, у облачку плавог дима? Пробуди се, више нисмо на обали Црног Дрима —

Што је било, нек је било; сад не жали, нити плачи... Укрстисмо бојне сабље, ал’ к’смет је био јачи.

 

Не, ми нисмо с мржњом пошли, већ са надом бојне среће Ми чувамо нашу мржњу за душмане много веће...

Крв нек вам је наша проста; имадосмо зашто мрети;

Што узесте од нас мачем, то вратише бајонети.

 

... Сваког дана после борбе, грмљавине, страшне сече,

Кад падаше на опкопе и пољане мразно вече,

Јездили су измеђ’ мртвих до два духа с белим јатом,

То је био царе Лазо, упоредо са Муратом.

 

И често се устављаху, своје миле да потраже,

Да мртваце помилују, рањенике да оснаже...

Не трзај се, млади беже, видеше их мртве страже

……………………………….Видеше их мртве страже...

 

Разведри се, млади беже, и не дај се мучној сети –

Крв нек вам је наша проста; имадосмо зашто мрети.

Јер ми нисмо с мржњом пошли, већ са надом бојне среће. Ми чувамо мржњу нашу за душмане много веће ...

 

Стеван Л. Бешевић.

Стеван П. Бешевић - Кроз Нирвану

 

 

Кроз Нирвану
 
Као златни паук у свемиру плавом
Лебди, плете мрежу од ваздушне свиле,
И док у њој душе изгубљене цвиле,
Он их редом поји вечним заборавом.
 
Са осмехом ледним Он им муке прати
И вуче их к себи, горе, више, више,
У румени облак, кроз сребрне кише,
Где мирно сазнање још не значи: знати.
 
Смрт и живот ту су преорали међе;
Све је све, и — ништа; — векови минути...
У прашини златној Козмос мре и ћути,
Замршен у конце од бескрајне пређе...
 
А кроз свемир сипа; прах од звезда веје,
Умрле планете лутају кроз магле...
...И у тај су хаос моје чежње нагле,
Не знајућ’ о Њему, ни ко је, ни где је...
 
Ни крика, ни гласа. Кроз ћутање роне
Давно мртва сунца још порубом златна;
Само у мом срцу љуљају се клатна,
И болови тучни кроз Нирвану звоне... 

Календар “Домовина” 1918.

Прока Јовкић (Нестор Жучни) - Поклич

 

 

Поклич

 

О, да је проклет ко сад себе жали,

Ко своју душу не сме огњу дати!

На жртве наше чека Бог и Мати!

И самом небу ми смо на пут стали.

О, да је проклет ко сад себе жали!...

 

О, да је проклет ко се судбе плаши,

Ко страхом дршће, и од борбе преза!

Нек наше срце буде света веза,

Да гране сунце из гробова наши.

О, да је проклет ко се судбе плаши !...

 

О, да је проклет ко милости чека,

Ко ропски клеца, гмиже, пузи, моли,

Гвозденим ланцем спутан бити воли,

Но да му буде смрт борбена јека.

О, да је проклет ко милости чека !...

 

О, да је проклет ко год нема вере,

Да дело ово није дело право!

Јунаци! Браћо! Напред само!

Здраво! Нек наша рука паклени стег здере!

О, да је проклет ко год нема вере!...

 

Београд, 17. септембра, 1912.

 

Прока Јовкић