понедељак, 25. април 2022.

Мило Јововић - Слога-Посвећено Барској Омладини

 Мило Јововић




Слога

Посвећено Барској Омладини

(Акростих)

 

Залуд пакост клета о неслози ради,

Да међ’ браћом сродном мржњу распростире;

Раздором да ц’јепа и злу да се слади;

Али братска љубав никад не умире.

 

Вода крвца није, мајка нам је иста –

Она свијех грли једнакијем жаром,

Вјера је у љубав и у срца чиста,

Једна је молитва пред светим олтаром.

 

Ено онај очи пут небеса диже,

Раширеним рукам’ Створитеља моли,

Они опет главом пригиба се ниже,

Сам Бог знаде чији је вапај бољи.

 

Вјером својом дакле свак нек творца слави

А брат брата нека правим срцем грли,

Кад је у невољи нек не заборави,

Одма нека к њему брзим кроком хрли.

 

Мој брат да ми страда  - нека тако рече –

Са њиме ћу и ја да дијелим јаде,

Вјера нам је љубав и крвца што тече:

Оћу и ја пасти ђе ми братац паде.

 

Једне дакле мајке ми смо синци прави,

Ако нам се вјера дијели у троје,

Зашто братац брата да мрзи и дави,

Да му се злу слади, весели и поје?

 

Разгонимо дакле себичност и злобу,

А згрлимо чврсто братска срца наша;

Врзимо је себи у дубоком гробу,

Боље ће нам пријат’ тад братимска чаша.

 

Радо ћемо тада постић’ нашу мету,

А пакосном врагу што нас криво гледа;

Трн у оку биће, када види свету

И братимску љубав међу српска чеда.

 

Материнска љубав свршит’ се не даде,

Само кад је слога братска прекаљена,

Тад можемо стално бити пуни наде;

Вазда постојани као тврда ст’јена.

 

Ој, мол’мо се Богу сви у истом гласу,

Вјечно да устраје љубав међу нама;

Јер тим путем само корачи се к спасу,

Ето ово учи и вјера нас сама.

 

Роду срећа, без тог, не може да цвати,

Омладино српска, узданицо рода,

Моћ и снагу треба свеђ љубав да прати,

Онда тек ће стићи она жељна згода.

 

Јади ће нам проћи, свануће нам зора,

А то Србин чека, и дочекат мора.

 

У Бару 1896.         Мило Јововић 

 

Босанска Вила бр. 18  1896.














среда, 20. април 2022.

Милан М. Петровић - Миодраг П. Томић



Миодраг П. Томић

вазд. пуковник и први ратни пилот у свету

 

Први ратник у овоме свету,

Као оро из Рудничког гњезда,

Дигао се у брзоме лету,

Изнад сунца, месеца и звезда.

 

Први су га угледали Турци

Изнад Скадра и Бојане реке,

Први пут су авионски звуци

Пробудили Пророка из Меке.

 

На крвавим пировима ратним

Немци су га китили ранама,

Руси својим крстовима златним,

А Французи палминим гранама.

 

И кад срећно у Србију слете

И пољуби родну земљу своју,

Србија му златан венац сплете

Као првом небеском хероју . . .

 

Кад вран гракну над Авалом плавом

И огласи покољ српској деци,

Ко свог роба с овенчаном главом

У тамницу ставише га Немци . . .

 

Јуче му је ископана рака

Туђом руком испод туђег неба,

Али он ће и из гробног мрака

К небу стићи да загрли Феба!

 

Милан М. Петровић

1962











уторак, 19. април 2022.

Мирко Костић - Порука Душману

 

Порука Душману 

 

Душмане, не дирај у овај камен,

да те не сатре, сагори и смрви.

Земља је ова успавани пламен,

жар – привидно само угашен у крви.

 

О, немој да се ни сањат усудиш,

Овдје је стопа преплављена свака.

Планине ове, што их мучки жудиш,

окамењене су кости од јунака.

 

А ове доли, поља ова равна,

и море плаво, срце отаџбине,

крвљу су деца откупила славна.

И ко то дирне, тај мо ра да гине.

 

Још овде мајке пале деци свеће,

гро бо ви њи ни још и сад су свежи.

Марама црна свукуда се среће.

На ужасну повест још се срце јежи.

 

Но земља је наша навикла грозоту,

безбројно је пута крвљу надојена

и зна ла за пораз, ал’ не за срамоту.

Она само мачем сме бит освојена.

 

Душмане, не дирај у овај камен,

да те не сатре, сагори и смрви.

Земља је ова успава нипла мен,

жар – привидно само угашен укрви.

 

Котор, 1939                           Мир-Ко

 

Мирко Костић, „Валови лутања“





понедељак, 18. април 2022.

Мирко Костић - Мајци

 

Мајци

 

Знам, Мајко, увек кад пада хладно вече
Тебе спутава бол, и на ум пада ти Преза.
По мисао на моје патње, глад и беду, срце ти сече
И због нагости моје, хвата те језа.
 
По сву ноћ, ка небу главу дижеш,
Молиш се душом, препуном вере страсне,
Па ипак, срце ти стане и безнадно уздишеш,
Чим спазиш да нека звезда небом згасне.
 
Знам, Мајко, редовно кад свиће зора,
Очи су тво је орошене, и попут воска жуто ти је лице,
Скрхана од страшних снова питаш се: Зар још и овај дан мора
Син мој чамити болан у оковима од бодљикве жице?
 
Чежњиво чекаш моје писмо, да те за трен од зле мисли одалечи.
И кад напокон примиш карту пуну сетне ироније,
О, Боже, с каквом ли скепсом читаш тискане речи: 
 „Здраво сам, Мајко и добро ми је”.

 

Мирко Костић, „Валови лутања“





Мило Јововић - Српској застави

 




Српској застави

 

Заставо српска, заставо мила,

Увјек си Србу Ти драга била,

И бићеш вазда док траје свјета,

Јер си за њ света.

 

Кад трубе бојне глас се зачује,

Ко са њим први у бој путује?

Ти се уз њега лепршаш чила,

Заставо мила.

 

Србин те сваки поштује, цјени,

Жив не допушта да те ко плјени,

Ђe гoђ се борба крвава лила,

Ти си се вила.

 

Кормилом лађе ти си му била

И свуд поносно ширила крила,

Уз тврди камен међу хероје

Мјесто је твоје.

 

Лепршај чило, поносна буди,

И храбри наше јуначке груди,

Ми ћемо вјерни те остати.

Увјек нас прати.

 

Заставо српска, заставо мила,

Увјек си Србу ти драга била,

и бићеш вазда док траје свјета,

Јер си за њ света.



Мило Јововић, Бар