Ратници
XVI.
Кукавица скри се у стари пањ труо,
кад писнуше стреле ваздухом и меци;
један тежак фијук и топот се чуо
равницама, давно, куд иђаху преци.
Плакаху пољане обореном стрви,
и под копитима прштала је стаза;
ношаху у зубма срца пуна крви
на копљима њиним главе пуне мраза.
Огрнути скупим кожама су били,
а на коњма дивљим, наши давни преци,
не знадоше, да ће, мачем и по сили,
постати велики краљеви и свеци.
Нит’ умеше јаук у свом срцу чути,
и кукање вечно Лазаревих кћери;
ношаху у својој победничкој пути
цело једно племе јунака у вери.
Мучаше им очи тајна жеђ за сјајним,
јер када су пошли из прастаре Бојке,
попили су страшну жељу за бескрајним
још у првој капљи материне дојке.
Њиним коњма беху све дубине плитке,
пијани од снаге и сунчева злата,
у замаху сваком њине сабље бритке
слушаху далека мора непозната.
Пучине су хтели, простора и неба;
и прашњивом степом, искиданих недра,
њихов бојни поклич кад се заколеба,
гледаху пред собом галије и једра.
XVII.
У ужасној сечи сви су они пали,
уморни од борбе, уморни од жеља,
ал’ свој црни немир и нама су дали:
ми смо само деца наших родитеља.
Ко проклество, судба њина и нас гања,
и лобање мртве сломљене о стења;
примисмо у доба, када се још сања,
аманет сукоба и завет мучења.
И кад страшни поход нашег мача поче,
сретосмо, у вечер крваву и врућу,
свуд крстове труле и надгробне плоче
витезова давно палих на беспућу.
Ал’ сумњи у себе не дадосмо маха;
бацајући небу све погледе наше,
пођосмо пут старих без мане и страха,
и за гласовима тајним што нас зваше.
Кријући у себи бол свој поносити,
куд смо тада нагли? Ми то нисмо знали.
Са инстиктом црним бити ил’ не бити,
сви су наши пошли; а сви кад су пали,
блеснуше видици, и пурпурна кора
бескрајних пучина заслепи нас сјајем,
на домаку неба и јутарњег мора
сунце нас окупа својим загрљајем.
И као лептире, кад полете блеску,
што сагори светлост варљива и бела,
на обале морске, по крвавом песку,
падаху, ко цвеће, наша мртва тела.
XVIII.
О, море, са тобом сва су наша срца,
сви погледи палих у теби се крију,
имаш светлост сузе последње, што грца,
и све боје наших помрлих очију.
Сви уздаси наши плачу с твојих вода
и тону у бону и ритмичну хуку,
по дну твоме као да вечито хода
елегија тужна искиданих руку.
Драж бисера чува површина сива,
и свечаност тајну невидљивих сила,
у свом тамном сјају сваки корал скрива
једну капљу крви из патничких жила.
Свака ноћ на теби своју бајку има,
и чаробност, која звезде с неба скида
и баца их морем, бележећи њима
пут Невине Деце од Крфа до Вида.
Кроз свест нашу вечно шуме твоји вали,
још далеки неки предак нам те дао,
једнога тренутка, на
твојој обали,
сав се један народ био заплакао.
Данас имаш боју бледог, свелог крина,
и кроз слани ваздух један мирис труо,
ко пригушен вапај из твојих дубина п
лач Прошлости Црне опет се је чуо.
И стешњено тако сред планинских бразда,
Гушећи се боно од болесних снова,
ти личиш на покров, што нам судба сазда,
и језеро смрти крај наших гробова.
Божидар
Пурић
Календар
“Домовина” 1918.
Нема коментара:
Постави коментар