недеља, 27. август 2017.

Dragutin Deklić-Skit - Novo vrijeme


Novo vrijeme

Nema više kuće kod “Dvije sorele”
i pitera za ružice bijele;
Nema kažina kod dviju Roza,
usahla je u vrtu i ona mimoza,
nema konobe sa lampadrom roza;

Došla je vlada narednika Broza.

U Budvi su opet pergoli i loze,
svuda su nikle nove mimoze,
posvuda piteri i lampadari,
ali kao nijesu čiste stvari,

jer sada niko za obraz ne mari.

Nekada u doba bečke Carevine,
kao i za vrijeme stare jugovine,
bijaše bar nekog slijeda i reda
a sada se baš ništa razumjeti neda

i svako svoj šporki interes gleda.        (1)

Nezna se gdje komun, ali salun,               (2)       (3)
koje je sada otel, ali bordel,                        (4)
dje dođe špedal, ali arsenal,                  (5)       (6)
koje je pjaca, a koje đardin;

Sve je postalo jedan velji kažin.



1 - prljavi; 2 – Oština; 3 - salon; 4 – hotel; 5 – bolnica; 6 – radionica za popravku brodova.

Dragutin Deklić-Skit

среда, 23. август 2017.

Д. Рајковић - Молитва Христу


Молитва Христу

Подај младима снаге да с револтом издрже,
Да се и српско племе ослободи од чуме,
Да слободарски огњи тиранске ланце спрже,
Да нас огреју сунца, сапатници Те куме.

Јер страдали смо грозно. Пола столећа мину
У очају под кнутом демонског пустахије,
Што нам од куће створи моралну олупину,
Где све је угрожено и ништа свето није.

Пробуди црне ризе. Нека звона забрује
Са свих храмова Твојих. Нек’ јече без престанка
Да и засеок сваки Божју истину чује-
Без Слободе нам нема ни среће, ни опстанка!

Охраби колебљиве. Време не чека на нас.
Прохујале су давно сцене с берлинског зида.
Сутра је већ прекасно. Повест се пише данас.
Онима што чекају, подај духовног вида.

Ти си познао, Благи, у обличју човека,
Страшне бездане бола - крст и варварске клине;
И нас су распињали више од пола века
И пљували к’оТебе! Помози, Божји Сине!


21. децембра, 1996. Д. Рајковић




          



уторак, 22. август 2017.

Д. Рајковић - На прагу новог века



На прагу новог века

Пали читлуци мрака, а наш се још надима.
Крстаре по њем’ будно човеколике змије.
О, какво понижење да робујемо њима
На прагу новог века и нове миленије!

На ту мисао горку жуч се пени у мени,
Под рпом ожиљака свест се немоћна мути.
Куд год уперим оком - видици замагљени;
Куда год кренем кроком - разваљени су пути.

На јави самац болу; сапатници све ређи.
У кошмарима ноћи - огањ, пораз и жице.
Како сам жудно хтео да останем на међи,
Али ме босонога прогнаше отровнице!

Разорише ми младост. Старост згара од туге
За некад добром земљом што им паде у део.
О, да ми је да видим те сатанине слуге
Како се распадају - свој крст бих преболео!

По узаврелом котлу вреже се змијурине.
Загаде што год такну, за њима слуз и смеће...
Боже, подржи младост да нам Слобода сине,
Јер без Ње правде није и добра бити неће.


3. фебруара, 1997. Д. Рајковић




          



понедељак, 21. август 2017.

Д. Рајковић - Пропаст



Пропаст

О, земљо моје младости,
Кућо отаца, премила,
Колевко чедних радости -
Како си се изродила!

Ни пет векова зулума
Није просуло отрова
Кол’ко црвена прашума
Подивљалих ти синова.

У јеку гнусне освете
И колективног лудила
И туђе муке отете -
Ти си душу изгубила.

Са чопором си клицала
Чудовиштима пећине,
Али си ропски ћутала
Кад су стрељали невине.

Сад басаш мраком обмане,
Јади те јаду додају,
А бираш исте душмане,
Што те лажима кљукају.

И отуд нови понори:
Крвљу се груда опила;
Воде те стари злотвори,
„А црква веру убила.“

24. јула, 1996.


Д. Рајковић



          



недеља, 20. август 2017.

Д. Рајковић - Девети октобар




Девети октобар

Негда чаробна земља - у безумљу се гуши
И кад год бацим поглед на свог живота део,
Девети дан октобра још изгара у души;
Ту горку рану нисам никада преболео,

Јер твојом смрћу, Светли, све крену низа страну:
Без херојске ти мишце - војска поче да храма;
Без твога мудрог вођства - рат непотребни плану;
Без Соколовог ока - свим видицима тама.

- Сачувајте ми дело!.. Твога самртног даха
Поруку нисмо чули или је нисмо хтели;
Многи су и заклетву погазили из страха
Од оних што су груду на мучилиште свели.

Како проходе с тугом дани сваког октобра
На изгнаничкој стази где ме распињу јади!
Жртвовао си себе, горке плодове обра,
Зато другујем болу све више тебе ради.

Јер бол као да плави са временом што мину
И октобар ми сваки све дубље грудма рије,
Јер место добре земље имамо развалину,
Место унука твога, воде нас харамије!

9. октобар, 1996.


Д. Рајковић

Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”



          



субота, 19. август 2017.

Dr. Nikola Dobrečić - San Kralja Petra





San kralja Petra

Bijaše gotovo pri kraju treće godine teškog i očajnog ropstva u kojem je Srpstvo čamilo. Strašan prizor! Tužno, žalosno, čemerno stanje! Kad putnik prolazaše preko Srbije, mogaše čuti onu žalosnu pjesmu:

“Oj, Srbijo sirotice kleta,
Po tvom nebu sunce već ne šeta,
Tvoji sinci sivi sokolovi,
Postadoše tudjinu robovi!

Srpstvo je potišteno, tužno, žalosno, ali nije nikad izgubilo nade u svoje uskrsnuće, u bolje i sretnije dane svoje velike budućnosti. Kralj Petar, kralj mučenik, nekoga dana vas trudan, žalostan, umoran i potišten, gledajući put svog milog zavičaja, lije suze od žalosti, te kao starac i bolesnik vas shrvan od tuge i jada, zaspa, tako, jakim snom, da ga je teško bilo probuditi.

To je bio misteriozan san. Kralj Petar spava i sniva:
Teški udes! Gleda oko sebe porušena sela i gradove, gleda svoju milu vojsku, gdje neprestano uzmiče pred velikom i neodoljivom neprijateljskom silom! Srbiju pokrivaju tamni oblaci, svuda ropstvo, pustoš, glad, jadi, muke i nevolje. Sve oko njega pokriveno prahom i pepelom!... Najednom, ptica Svi ovo hrabre i sokole kralja mučenikanebeska koja letijaše dodje pokraj njega i spusti se u pepeo tako, da od nje ne bi vise traga.
Medjutim, dok kralj mučenik gorko place, cvili, jadikuje, pojavljuju mu se naši sveti slavenski apostolic, Sv. Kiril i Metod, koji ga ljubazno teše i miluju. Vidi, zatim, one davne junake našeg roda, koji su slavno poginuli na Grobniku ili na Kosovu polju.Vidi cara Dušana, Miloš Obilića i Kraljević Marka, koji po narodnoj tradiciji, još spava i čeka dank ad će se probuditi.Svi ovi hrabre i sokole kralja mučenika, da duhom ne klone, već vjerom i pouzdanjem u Boga i njegovu svetu pomoć odlučno korača cilju svome.Na kraju vidi i svoga prijatelja, slavnoga djakovačkoga vladiku Strosmajera, koji proriče kralju mučeniku sjajnu budućnost Slavenstva i pojedinih njegovih djelova. Kaže mu da, uprkos svima nedaćama, što ih danas gledamo, samo nebo odabralo je Slavenstvo, da bude nosiocem njegove ljubavi na zemlji i  - svijet će vaskolik’ njim se zapanjitnovoga reda i novog života, ljepšeg nego što je ikad bio, ali to ne može biti bez patnje i muka, jer “ne dodijeva dobro na zemlji neba ljubimcem.”
Prosljeduje vladika pjesničkim izrazima:”Oh skoro-skoro će tvoji osvijestit puci, ustati i širiti – jedan drugom ruke, cjelivati si lice, za sreću – pitat se za junačko zdravlje, skoro će ljubav – lomačom sreće presilno  buknuti, ognjište – sva široka će tvoja biti joj zemlja   - goriva srca tvoja svakolika; velebitan li to će joj biti primjer, donde nečuven, nevidjen na svijetu – svijet će vaskolik’ njim se zapanjit, njemu se divit, gledati – gledat, dok mu se struji zablješten ne poda – s njim se ujedno ljubavi carstvo ne steče, u ono – carstvo, koje na zemlji božjim ljudima knjige proriče.
Oj po želji da mogu – da si ispredem žice od zlata, sunčanijeh zraka – da ih d brijega do brijega prepnem sinjeg preko mora – a da mi je gudalom sjajna duga nebeska, - pa kad zagudim da mi zatutnje mora dubine ogromnim šumomsvojih tajnih sila, a valovi da slažu gore ono prirode milinje, koji njoj zuju povjetarci i ptice poju i da sve to svojim jekom stostručnim čitavi svod nebeski prati i sve to svojim veličajnim ujedinjuje skladom.
O tada bi samo, o tada jedino udesiti mogao – pjesmu onako kao što ti vrijedi sila is lava prošlost i veća budućnost – veliko silno, preslavno, svemožno Slavenstvo!”

Ovako veliki vladika, te u svom proročanskom zanosu ovako pjeva našoj miloj domovini:
“Zemljo naša, zemljo mila,
Slavna majko roda slavna !
Ti kolijevko starodavna,
Gdje se radja hrabra sila,
Od vjekova koja svedjer
Krstu brani svete medje!
Oj sve tvoje krasno li je
I premilo svakom sinu,
Koji ne ljubi majku inu!
On pastorkom tebi nije,
Već se hrani tvojim kruhom
I tvojijem diše duhom.”

Kralj ushićeno odgovara:
“zar ti jesi o vladiko,
O premili i predragi
Roda našeg slava dika,
O veselje preveliko!
Andjeo, vidim, poslan da si,
Našem rodu navjestiti
Radost, sreću i pobjedu,
Sjedinjenje i slobodu,
Al nemoj me ostaviti
Tvoje riječi zlato su mi,
Dragulj rijetki skupocjeni,
Melem srcu ranjenomu.
Hej valdiko blagoslovi,
Rod nam dragi rod nam mili,
I moli se svevišnjemu,
Da jedinstvo nam podijeli.
O! Reci nam i još koju
I usreći dušu moju!”

Vladika mu odgovara:
“Oh radite, o radite kralju
Na podlozi pluga i motike,
Nije l’ ovo jedino oružje
Pravoj sreći na ovome svijetu?
Šta će više zdravoj ruci Vašoj,
Nego da živo latite se zemlje,
Dobre zemlje naše stare majke?
Na temelju tog blaženog žića,
Tog jedinog srećnoga na svijetu,
Ne primajte tudjeg zla u sebe,
Držite se svojih običaja
Koji vaše domaće krijeposti,
Kao pepel vatru sačuvaše.
Stavite se jedan do drugoga,
Sjedinjenim govorite glasom,
tada će se čuti vaše ime,
I sviet će vas nazivati njime.
Oj budite složni medju sobom,
Popustite svak od svoje strane,
Primite se svetranog jedinstva,
Ljubite se braćo jednokrvna!
Podložite se svi tomu zakonu,
Koji s neba sidje na zemljicu,
Tu je grli da se ne rastane!
Ne ustajte bratac proti bratu,
Ne budite sredstvo tudjem zlatu,
Oj budite što nijeste bili,
Jedan narod sam po sebi čili!”

Na to kralj mučenik raširenim rukama htjede, da ga zagrli, ali sjena velikoga vladike izčeznu ispred njegovih očiju.

Veliki tamni oblaci pokrivaju nebo, grmi, seva na sve strane, munja plete svoje zlatne žice i usred onih velikih tmina vidje Kralj u oblacima napisano zlatnim slovima “da će pravedna srpska stvar pobediti.”
I kao da ovo čudo ne bijaše dosta, iz onoga istoga mesta, gdje Kralj bijaše video pticu, da se spusti u pepeo, iz toga istoga mjesta, ona ista ptica uskrsnu iz pepela, proletje kud i kamo ljepša, no što je prije bila. Sjeti se, da je to ona mila, ljupka i misteriozna ptica foenix, koju grčki i latinski pjesnici u svojim odama i elegijama i sonetima slave. Sjeti se da ta ptica prikazuje Srbiju, koja imaše slavodobitno uskrsnuti:

Bože mili, čuda velikoga,
Kralj još spava, al ga nešto budi,
Sve je tiho na okolo njega,
U tišini ovako govori:
“Ponoć prodje, što me budi,
U to doba iz sna moga?
Žice same zaigrale,
Na guslama djeda moga,
Zaigrale iz tihana:
“Zora puca, biće dana”.

Pa kad zora puče  i zora ograne Kralj Petar pjeva istome suncu:
“Sunce žarko sunašce prekrasno,
Domorodnom vatrom svjetli hasno,
Od istoka tvoga do zapada,
Mnogo oko  k tebi gleda sada,
Pa posvjetliš sred velike tmine,
Na jedinstvo jedne majke silne.
Odtopi nas iz sna ledenoga,
U kom zebe brat i brata svoga,
Ogrij starost i upali mladost,
Da ih žeže jedne svrhe radost.”

Onda se Kralj od sunca diže još višem suncu, onome vječnome suncukome svako stvorenje i čitava priroda peva večnu pesmu, Svevišnjemu Tvorcu svijeta, da i njega moli za svoj rod.

Medju svijetom, koj mi život tare,
I satro bi da uzmože,
Okrijepi me jaki Bože,
Da nadmognem sve dušmane stare,
Bože živi i okrijepi,
Rod naš slavni, rod naš mili,
Da odoliš, svakoj sili,
S kojom mi je biti boj
Uskori mu danak lijepi
Srbin, Hrvat i Slovenac,
Jedan narod, jedne krvi,
Jednog srca, duša jedna,
Kad će biti samo svoj.
Bože živi i ražari,
Svetu vatru rodoljublja,
Svako srce budi zublja,
Svako oko budi plam,
Da s narodne svete stvari
Sav usplamti narod nam!
Bože živi i ražari,
Rodoljublja sveti plam.”

Kralj se probudi te pun radosti i blaženstva, pozva oko sebe svoju vojsku te joj ispriča misteriozni san, koji je bio pun realnosti. On u duhu vidi ispunjenje svetih narodnih ideala, te ovako pozdravlja sjedinjenje domovine:

“Zdravo da si domovino mila,
Moja majko, zdravo, zdravo bila
Pozdravlja te vjeran sinak Tvoj!
Iz duga teška putovanja,
Jada, muka, svakog tugovanja,
On ti pruža vrući cjelov svoj
Tebi opet duša diše
Tebi opet srce bije
Domovino majko sreće,
K tebi opet sin se kreće,
Od radosti suze lije!
Čekaj opet svoje dijete.
Do vijeka će tvoje biti,
Ljubit tebe svako doba,
U tvom polju daj mu groba,
Tvojim cvijećem grob mu kiti.”

Kralj ljubi domovinu, pjesmom časti i sve one, koji su jednako ljubili domovinu, kao što ju je i on ljubio, te im slaže krasni vijenac slave:

“Pokojnikom milim za življenja,
Koji rodu učiniše glas,
A primjerom svojim bodre nas,
Da nam trudnja i napor ne jenja,
Da nap utu u budući spas,
Ustajemo i budimo kras,
Mukotrpnog svoga pokoljenja.
Njima vile idu u pohode,
Te ih vječnim sankom onjemljenih
Milom riječi razgovorit žele,
Svetom vodom poškropiti hoće,
Lijepim cvijećem nakititi žele.
Ajd uz vile i ti, mili rode,
Jer rod samo, koji mrtve štuje,
Sjajne sebi budućnosti snuje.” 

Doista poslije nekoliko dana, vidjesmo ispunjenje ovoga misterioznoga sna, vidjesmo orijašku i gigantsku pobjedu saveznika, vidjesmo Srbe, Hrvate i Slovence, gdje stupaju u jedno kolo i stvaraju novu, sretnu veliku i moćnu državu Jugoslaviju.


 Od Dra Nikole Dobrečića
Barskog Arcibiskupa i Srpskog primasa