Драгољуб Филиповић

Драгољуб Филиповић

Слава, то је страшно сунце мученика. 

J. Дучић 

 

1933 године 27 фебруара било је једно после подне изванредно суморно, кад се око мртвог песника, пред гробом који га је чекао, окупило мноштво света. То је потсећало на чувени испраћај Ђуре Јакшића, кад су се суседи песникови са чуђењем питали: је ли могуће да је у њиховом суседству, међу њима, живела једна тако знаменита личност! Безбројни говори последњег опроштаја, изговорени из праве дубине срца, низали су се, и оно што је нарочито примећено јесте: да је то био један од ретких и необичних растанака. Као онда са Јакшићем сви су мучно осећали да се нешто крупно и драгоцено наше за свагда од нас откинуло. И као у многим приликама националне несреће трпио се истински бол који је тако мучио као да је истоветан са оним у сопственој жалости. 

Тај бол био је због растанка са својим песником; он је био доказ колико је одушевље- ње за своју поезију, за своју праву народну уметност. И као што је песник са којим се опраштало знао да у своју поезију пренесе душу народну и да осети народну поезију, тако је и та душа знала њега да осети, заволи, и да оплаче.  

 

Драгољуб Филиповић црпао је снагу свога стваралаштва једино из светиња традиције одакле се духовно хранио, развијајући се органски из душе народне. Као и српскога епоса, јединствен предмет његовог песничког стваралаштва јесте историјски; као и овог, његове су идеје националне. Његов најлепши и најдостојнији култ јесте обожавање предака, култ ратне историје, култ јунака и њихових подвига. Ренан је рекао: “Они су нас учинили оним што смо“; баш онако као што гласи шпартанска химна: Оно смо што сте и ви били, бићемо оно што сте!“ Јуначка слава, прошлост или заједница богатих успомена, велики људи, то је друштвена основа на којој се држи национална мисао. Та мисао надахнула је и њега да опева идеално јунаштво, онај идеал народнога духа, који воли и коме је нарочито драга идеализација и поетизација личности јунака. Те велике успомене из прошлости јесу део нашега морала и ако се вредност човека цени по ономе чему се он диви, онда је и важност дела Филиповићевог намах оцењена. 

 

Његова поезија то је високи уметнички изражај борбе Срба против непријатеља, поезија ратне историје која опева славна и необична дела предака, њихове подвиге, победе, поразе, смрти, све оно што и као идеализовано и са пуно елемената фантастичности, јер преображава прозаичну стварност у очаравајућу, спада у опсег стварног живота и животне збиље. Његова поезија то је дивљење моћи и благородству, лепоти и доброти, а то представља идеал живота и, потстрекавајући народну фантазију, буди националну гордост. Ту славу прошлости, то сјајно богатство успомена коју нам је оставила наша ратничка аристократија, сва у снази која је ненадмашна, у довитљивости, у великодушности, снажније од свих оживео је и опевао Филиповић, од кога се нико дубље није уживео у народну поезију нити боље осетио народно стваралаштво. 

 

Створена на традицији и њоме храњена, као и све велике уметности у свима временима и срединама, његова поезија јесте глас националне самосвести. Тај глас, који му је показао пут и определио га једном за свагда, осетио је песник, дотле сав прожет социалним осећањем, на Косову 1915 године. 

 

“Одступајући 1915 године“, пише Миодраг Пешић, један од књижевних критичара који је најбоље осетио дело Филиповићево, “он се нашао на Косову, и једна ноћ на некадањем разбојишту била је пресудна по његов књижевни рад. Овде је он, слично Русоу на путу за венсенски затвор, преживео у једном тренутку све оно што је доцније добило своје оличење. Небројене мисли и слике ковитлале су се у будном сну, прошлост и стварност грлили су се у души а у ноћи док је једна војска по други пут умирала на трагичном пољу, јецао је избеглица под шаторским крилима и кроз сузе гледао стари и нови свет. Сутрадан, остављајући места бола и туге, он је понео у души другог човека, а у поцепаном шињелу, као амајлију, комадић земље са Косова.” О ту земљу, ту светињу косов- ску, Филиповић се не само није никад више огрешио оном напионалном равнодушношћу, него је никад није престајао да љуби једним страсним и светим заносом који смо, кроз сва његова сагоревања, упознали у његовој поезији која је и његова и наша религија. Његова поезија, као и народна, јесте у истини наша религија. У изгнанству она је била наше војничко јеванђеље, силна и величанствена утеха у страшној клонулости. У рову и под шаторским крилима нас је хранила беспримерна животна снага, са којом је она тако знала да осветли нашу историју... 

 

Речено је већ да је дело Филиповићево једно самостално, самоникло дело, да му је народна поезија у којој су опеване народне борбе и страдања, само послужила као узор. И ако се може да разјасни принципима такозваног јуначког десетерца, његова поезија има своју оригиналну форму која по складу и ритму није епска, већ лирска, са својом особеном композицијом и стихом. Филиповић је, другим речима, епској садржини свога уметничкога дела дао своју оригиналну форму која је одговарала његовој природи. 

 

Његов песнички језик одликује се свечаношћу, изванредном снагом и емоционалном напрегнутошћу. И по сили тога језика, по томе како ватрено и силно слика он своје хероје, по сижеу који је увек динамичан, његове песме остаће свеже и вечно младе. Ми смо дубоко уверени да ће, кад једном нестане послератног замора, морати да дође време неодољиве плиме националног осећања кад ће се поново осетити снажни таласи Косовских божура, јер Драгољуб Филиповић који је сав из народне душе и њенога извора, сав из сиве стене, као ноћ мрк, снажан, накострешен и мермеран, који је природно наставио Његоша, Мажуранића и Филипа Вишњића, није поета да разоноди, већ бард и пророк. Као Дис претсказао је он свој трагични крај, као бард доживео је да остане без очњега вида и да са боговском мирноћом остави шекспировску слику о Црним сватима: 

 

Штекћу хрти... кога ноћас гоне,

Кроз ноћ црну, ове црне хајке?

И где ли ће стравно да утоне

Нарицање ојађене мајке? 

Смрт мирише из свакога кута;

Тамјан дими с тешког ноћног скута 

 

Мој кров шкрипи. Старо слеме стење

Зуб времена чини чине своје.

Оголело клење и јасење; 

Јесен брише моје перивоје.

Некад беху срећне ноћи ове,

Штектање ме сада у њих зове. 

 

Спавај мирно, главо уморена, 

Нема плећа да време задрже... 

Буди спремна да свакога трена

Чујеш вранца што под смрћу хрже.

Црни једном доћи ће нам свати 

Доћи ће нам, не мораш их звати. 

 

Драгиша Васић