петак, 29. децембар 2017.

Мило Јововић - Ускок на Бадњи дан




Ускок на Бадњи дан

Бадњи дан је освануо
Весели се душа свака,
Неко пјева, неко пуца,
А неко би скоро плака.

У цик зоре звек се чује,
Бадњаци се кући носе;
У радости све се дало,
А некога сузе росе.

Мрак наступа, њом и радост,
Бадњаци се ето ложе;
Коло игра, чаше звече,
А неком се јади множе.

Је л’ могуће, да већ тако
Немилосно судба чини,
С родом српским што сад цвили
У несретној домовини?

У палаце и колибе
Веселост је једна иста,
Радује се свака душа
Св’јетлом јаву Спаса Христа.

Па ко да је данас тужан,
Кад свеопћа радост влада!
Кад и просјак заборавља
Безброј својих тешких јада?

Ах, видите, ено овдје
Снужден један ускок стао,
На души му очај тешки
Као сињи камен пао!

Радост му је одузета,
На огњишту своме није;
Бадњи данак да прослави,
Да се крај свог огња грије…

Он тумара тамо, амо,
Без кућишта и огњишта,
Имао је свога доста,
А сад нема свога – ништа.

Само има мач витешки
И кријепке мушке снаге,
Па се није одрекао
Домовине своје драге.

Ах! она је њему мила,
У њој му је дивни станак;
У њој жели у слободи
Прославити бадњи данак.

Боже, свети, ти се смилуј,
Те патнику жеље смири,
Не дај да му с’ на огњиште
Мило, родно туђин шири.

Не допусти да га душман
Немилице тлачи, мори,
Поврати му слободицу,
За коју се вјечно бори…


Бар     Мило Јововић

Цетињски Вјесник бр. 109  1912



уторак, 26. децембар 2017.

Мило Јововић - Роду II



Роду

Кунем ти се, роде мили!
Да ћу т’вазда вјеран бити,
И за те ћу сваког часа
Кад устреба крвцу лити.

Твоје ст’јење, твоја брда,
За мене су алем камен,
У ком ничу од вјекова
Соколови сиви сами.

Твоје ми је ведро небо
Са кога ме сунце грије,
По ведрини у слободи
Твој се соко вазда вије. 

Не плаши га грома бука,
Он презире муње пламен, -
Кроз вјекове непомичан
Остао је на свој камен.

Роде мили, роде драги,
Како т’ не ћу вјеран бити?
Како не ћу ради тебе
Живот дати, крвцу лити?

Роде мили, роде драги,
Како не ћу да те волим ,
И за среће величину
Да се драгом Богу молим?

Бар, (Црна Гора) 1899.   Мило Јововић

“Голуб”  бр. 2  1900











понедељак, 25. децембар 2017.

Мило Јововић - Поезија


Поезија

Мила ми је поезија
Јер ми она радост буди,
Она ми је тумач прави
Осјећаја мојих груди.

С пјесмом пјевам српску славу
И набрајам див-јунаке,
С пјесмом штујем род мој мили
Дижући га под облаке.

С пјесмом гласим све по реду
Од Косова што се згоди,
Муке тешке, крвне борбе,
Које од тад Србин води.

С пјесмом жарком обожавам
Ове свете горе наше;
И њихове соколове
Што слободу сачуваше.

С пјесмом ми се – вај, на жалост –
Чешће суза оку јавља,
Кад промишљам да брат брату
Зло радећи замак стваља.

С пјесмом ће ми душа млада
Занесена увјек бити,
И с њоме ћу српском роду
Лаворови вјенац вити.

Бар                   М. Јововић


“Голуб”  бр.17    1903.







петак, 22. децембар 2017.

Вид Вулетић-Вукасовић

Јован Поповић-Липовац





 

I. И све би мирно...

II. Збогом

III. Пјесма љубави

Гусларов плач

Једне зоре ...

Кад би била мртва

Књаз Никола покрај мора

Крст бега Љубовића

Младој калуђерици

Молитва

На Гробовима Круте близу У...

На гробу Књагиње Зорке

Надри књига

Њеном Височанству Књагињ...

Опроштај Црногорца с отача...

Побједа Црногораца на Вучј...

Поводом смрти блаженопоч...

Повратак у отаџбину

Слике из живота

Са сред Јадранског мора

Српска мати

Станко и Хајка Црногорска...

Тамара

Xарем

Узник

Успомени војводе Миљана

Црногорац Црној Гори

Црногорски барјактар