понедељак, 23. март 2020.

Богдан Милановић-Крајишник - Знаш ли?...



Аморкиње
— У ђердан моме злату —

Знаш ли?...

Знаш ли, момо? знаш ли, рају
Како вене цв’јеће —
Кад престане блага роса
Да на њега сл’јеће?

Тако вене душа моја
У осами пустој,
Сн’јевајући о твом лицу
И косици густој...


"Луча" 1900.












Богдан Милановић-Крајишник - Над споменом твојим...



Аморкиње
— У ђердан моме злату —

Над споменом твојим...

Као што се данак буди
У осм’јеху зоре ране,
К’о што роса тајно жуди
На цв’јетиће успаване, —

Тако, ето, душа моја
Над споменом твојим бдије
И прољева сузе своје —
Што те судба мени крије…


Бог. Крајишник


"Луча" 1900.












Радомир Кривокапић Орлински - Акорд




Акорд

Са струна лире моје улових акорд бајни,
Окупан уздасима, што дижу моју груд! —
Са миром од љубави запаљен огањ тајни
Растопит’ лед ће срца — а плам ће попит’ студ. —
К’о лептир кад долети на цвијет од лотоса,
У звуку преображен додирнут’ ћу твој стас;
Уз жице лире златне још прамен твојих коса
Затегнут’ хоћу тада — нек јачи буде глас.,..
У меду љубавноме, што уста точе твоја
Прил’јепит’ пјесму хоћу — нек’ буја као цв’јет...
Уз пратњу мелодија што бит’ им неће броја,
Тад’ акорд хоће души повратит’ мирис свет. —

Грахово    Радомир Кривокапић



"Луча" 1900.








Никола Ст. Љубиша - Из Бајрона

Из Бајрона

Тебе кад притисках уза своје груди,
Бијах миран судбом, пун љубави, среће,
И нико нас, мишљах, раставити неће —
Ал’ пре смрти ево раставише људи.

Па нек те растави са мном људска злоба,
Ја ћу тужним срцем с тобом се разићи;
Али твој лик, душо, са мог срца дићи
Нико вјеруј неће, нико до мог гроба... 


И ако устанем из те гробне таме,
И у вјечни живот прах се наш пробуди
Опет ће ми чело бит’ на твоје груди,
Јер гдје тебе није, нема раја за ме.


Ник. Ст. Љубиша


“Луча” 1900.







субота, 21. март 2020.

Вељко Радојевић - Ђевојка и прстен. *)






Ђевојка и прстен. *)
(Из збирке Вељка Радојевића)

Иза града Цариграда
Вода извире.
Ту долази млада мома
Воде узимље.
Мирко јој се с града баца
Златном јабуком:
„Узми, момо, ту јабуку, —
Бит’ ћеш за мене“.
Проговара млада мома
Искрај водице:
,,Нит’ ћу тебе нит’ јабуку,
Нит’ сам за тебе“.
Иза града Цариграда
Вода извире.
Ту долази млада мома
Воде узимље.
Мирко јој се с града баца
Златним ђерданом:
„Узми, момо, златни ђердан,
Бит’ ћеш за мене“.
Проговара млада мома
Искрај водице:
„Нит’ ћу тебе, ни твој ђердан,
Нит’ сам за тебе“.
Иза града Цариграда
Вода извире.
Ту долази млада мома
Воде узимље.
Мирко јој с града баца
Златним прстеном:
„Узми, момо, златан ирстен, —
Бит’ ћеш за мене“.
Проговара млада мома
Искрај водице:
„Узећу твој златан прстен —
Ја сам за тебе!“

*) Оваквих пјесама, што женске пјевају, има доста по приморју. Ми обраћамо на њих особиту пажњу купљача народних умотворина. Истина је да има народних умотворина по свима нашим листовима побиљежених, те купљач не зна, да ли је која побиљежена или није. Али у овом случају боље је и десет већ штампаних побиљежити него једну нештампану пропустити; тијем више, што се може трефити која варијанта много боља од прве.

Уредништво, 


“Нова Зета”  1889.








          




Стево Н. Митровић - Израз захвалности Њ. В. Књазу Николи


Овијех дана примили смо из Фрезна у Калифорнији ушљед тога од г. Стева Н. Митровића „Израз захвалности Њ. В. Књазу Николи” у стиховима, с молбом, да га штампамо, ако је за штампу. Нама је веома жао што му ову жељу не можемо испунити. Пјесма је лијепа, и коме год смо је прочитали, свакоме је мила била. Али се у њој таквијем заносом опијева Његово Височанство, наш Господар, да нас је страх, да се не би помислило, да је из ласкања штампамо. Ипак да се види, какав дух у њој вије, и каквијем звучнијем десетерцом тече, ми ево вадимо из ње оно мјесто, гдје се карактеришу „Балканска Царица” и „Абенсераж”, па свршетак саме пјесме:

Ти нам посла „Балканску Царицу“,
Ђе виђесмо Станка и Даницу,
Иван-бега и Перуна књаза,
Ту нам, Књаже, и за Млетке каза,
Па за Стамбул и римску курију,
Престави нам Зецку Србадију,
Родољубље, љубав и јунаштво,
Вјеру тврду, њено постојанство,
Прави морал, понос и поштење,
Наду, чежњу за славом борење.
Па нам посла и „ Абенсеража”,
Прави наук, пун јуначког дража,
Права слика части и поштења
Мавринскога рода из времена,
Кастиљанска мекост карактера,
Дивна Шпањска и тврда јој вјера,
Чар, милине и призоре дивне
У Арапске и Шпањске равнине;
Па и нек је по Шатобријану,
Кад се српски чита на тенану.
Хвала Књаже, мили Господару,
На твојему лијепоме дару,
Што нам посла за спомену амо,
У туђини који пребивамо.
Имаде нас Срба пет хиљада,
Чак овамо, ђе правица влада;
Ђе слободе уживамо праве
У закриље Сајузне Државе.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
До виђења у срећна времена
Остајемо твоја чеда вјерна,
Сви готови у ватру и воду
За обрану Српства и слободу!


“Нова Зета”  1889  







          




Ж. Драговић - Мом цвијету





Мом цвијету

Какву пјесму да ти пјевам?
Да ли пјесму о љубави?
Са чим ли ћу да те сравним,
Мој цвијете преубави ?

Да си анђо .... То су дуси,
Што с’ небесним сферам вију; —
Земља небу не би т’ дала
За најљепшег измеђ’ свију. —

Да си вила .... Шта је вила? —
Кад поред ње ти би стала,
Ти би с’ вилом, а она се
Више вилом не би звала.

Да си зора .... Шта је зора,
Кад јој зраци лик позлате? —
И ту чарну невјесту би
Сунце радо дало за те...

Да си цв’јеће.... Шта је цв’јеће? —
Пупуљ руже да те види,
Увео би, јер пред твојом
Љепотом би, да с’ постиди. —

Ти си анђо, ти си вила,
Ти си зора, ти си цв’јеће ! —
Другим цв’јећем срце моје
Окитит’ се никад неће !...

Ж. Д.

“Нова Зета”  1889