четвртак, 25. април 2019.

Вид Вулетић—Вукасовић - Крсту






Крсту

Пјевали су Биљеже Ти свети,
Стару пјесму сви народи св’јета,
И та пјесма све људство посвети,
Та је пјесма кроз хиљаде љета,
Још старија од грчког пеана, ¹)
Ал с Голготе одјекне хосана!²) 

*
Крста је биљег првога човјека,
Прве муке сред земаљског’ раја,
Па он иде од в’јека до в’јека
И све краје Крст људству осваја,
Старија му пјесма од пеана,
Ал’ Голгота ијева му хосана!

*
Крст биљежи слику људског рода,
Он нам’ пише све што Ева доји,
Он је биљег првијех народа,
По њему су сви на св’јету своји,
Али крвљу биљежи хосана
Назаринин уз наше пеана?

*
Христос биљег запише љубави,
И рече нам, да смо једна браћа,
Свакому се он тако објави,
А грешницу ка’ кћерку прихваћа,
Па Он Крсту запјева пеана
А ми Њему за вазда хосана!

Сви хосана сд в’јека до вјека,
А ко неће, нек’ се с братом бије,
Крст је биљег свакога човјека,
Крст нам’ љубав у срдашца лије,
Пјевајмо му сви сложно хосана,
Свему људству ово је пеана!

У Корчули, дне 2 марта 1805.

Вид Вулетић—Вукасовић


¹) Ову су пјесму Хелени пјевали у древно доба на славу Аполина, те је устријелио Питонску аждају, па би пјесму понављали иза сваке народне побједе, а још к тому, да се ослободе од какве народне несреће.

²) Народни поздрав код Хебреја, а значи у њихову језику:  — Помози нам’!








Вл. М. Катурић - “Лучи”

“Лучи”

Испод горе високог’ Ловћена,
Кој' висином небо додирује;
Са којега црногорске виле
Глас гусала далеко се чује —

Ти нам сијну испод виса тога —
Гђе је звучна Његошева лира
Опјевала бесмртне јунаке,
И сплела им вјенац миомира,

— Од Косова до данашњег’ дана...
Гђе гњијездо слободе се храни;
Гђе се стјечу српски осветници...
На мејдане многе опробани:

Ту ти ”Лучо” сред гњијезда тога
Нађе себи мјеста корјенита:
Да науком гојиш витезове
Твоје куће — срца племенита.

Па, срећно ти — нека срећно буде
Свака мис’о започетог рада!
Дуго цвала — српство његовала
Од истока право до запада.


Вл. М. Катурић


“Луча” свеска I  1896





Новица Ј. Николић - Витешком Књазу Николи I


Витешком Књазу
Николи I
приликом примања ордена Светог Саве I-вог степена
Од Његовог Величанства Краља Србије
Александра I

Кроз навале дивљег б’јеса
У сред збрке од тјелеса.
Ђе падаше звјерска стрв:
Твоја сила бјеше јача —
Испод твога љута мача,
Протекла је многа крв!

Ти ублажи мука јаде,
Међу браћу слогу даде,
И напретку створи пут:
Да је Србин пред душманом,
Као стјена пред орканом —
Непомичан — тврд и љут.

Генија нам правац стиже,
Те се твоја муза диже
У небески св’јетли трон.
Па рад вјечне успомене
Лавор-вјенце оплетене,
Послао ти моћни Крон ...

Твоја лира без престанка
И гусала жица танка,
Гонила је злобе мрак;
Па Ти вила са Авале
С благословом Светог Саве,
Оправила његов знак: —

Да се братска љубав веже,
Србин свуда да досеже
И слоге се дигне глас:
„Боже живи Два Владара,
Рад Слободе и Олтара!
„И вјечно им буди спас!...“

Цетиње, 14. Јануара 1896 год.

Новица Ј. Николић


“Луча” свеска I  1896






недеља, 21. април 2019.

Ratimir – Raco Delević - Terasa “Avala”

Ratimir – Raco Delević



Terasa “Avala”

E, kakva je bila terasa “Avale”,
prvi plesovi, prvi flertovi, prvo piće,
Bimo je tjerao strance da čučnu,
dok je pjevao “Strance u noći”,
A Karo našim damama služio martini,
jeftiniji od loze,
a mogao si da platiš i sjutra,
znao je da moraš doći…

Mace nam je pozajmljivao gondolu
da proveslamo simpatije od predhodne večeri,
12 minuta smo odili na vesla do “Mogrena”,
A Zorovom barkom 15 minimalno,
povremeno prodavali suncobrane po plaži,
da zaradimo za uveče,
dok nas Djedo nije otjerao, za stalno…

Zepo je bio noćni u “Mogrenu”,
Stevan prvi glas Budve,
slušali smo radio Luksemburg,
Pajo i Ante skidali hitove,
pored bedema išli u kino u ljetnu baštu,
za novac od ulaznice pili koktu
i zbunjenim strankinjama pričali o sebi mitove…

Cijele zime čekali smo novo proljeće,
muvali se po kiši, sklanjali od bure,
svaki dan čekali da se zaplavi dan sivi,
pa kad dodje Krpa iz Engleske, 
a Žuti Mačak obuče bijele gaće,
znali smo da počinje sezona,
da se otvara terasa “Avale”,
da smo opet živi…

Ratimir – Raco Delević












петак, 12. април 2019.

Dragutin Karlo Deklić - Ludi Inglez





Ludi Inglez

Kada su ono kraj mora, prije posljednjeg rata,
kopali temelje za hotel ispred velikih vrata,
svi su žurili od zore pa do kasnoga sata,
jedni da ispune nalog, a drugi da im raste plata.

Radnici jednoga jutra, kopajuć’ kao od čuda,
otkriše kameni oblik uspravnog muškog uda,
 a zatim mermernu ploču sa puno uklesanih slova
i htjedoše da zaliju beton preko kopanog rova.

Sve je to gledao ćutke jedan furresti stranac                             (1)
i kada je shvati kakva se to priprema žrtva,
on se prostre nad pločom i budući pravi znanac
izusti engleski glasno:”Samo preko mene mrtva”.

Poslije je meštar Stevo stvar izgladio lako;                              (2)     
strancu su prenijeli ploču zajedno sa kamenim udom,
radnici dobiše vina, a meštar zlatnik i piće jako
i dugo se pričalo u Budvi o jednom Inglezu ludom.              (+)


Note:

1 strani stranac (iz inostranstva);

2 majstor, poslovodja;
(+) Radilo se u stvari o poznatom engleskom naučniku Sir A. Thonbee-ja,   koji je svojevremeno ljetovao u Budvi i skupljao razne iskopine iz nalazišta na mjestu današnjeg hotela “Avala”, pa je dobar deo toga ustupio Britanskom muzeju u Londonu, gdje se i danas čuva sa naznakom porijekla. Pomenute iskopine potiču iz feničansko-grčke epohe, negdje oko 2000 prije hrišćanske ere
i označuju, izmedju ostalog, postojanje u tadašnjoj Budvi kednog putničkog svratišta i “kuće veselja”, kako slijedi iz natpisa na ploči koji glasi:”Pozdrav”.


Dragutin Karlo Deklić







уторак, 9. април 2019.

Вид Вулетић-Вукасовић - Цару Бугара



Цару Бугара

Њ. Вел. Фердинанду (О XXV.  год. владања).

Здраво царе, браће нам Бугара!
Прими поздрав из вилинског краја,
Гдје природа та чудеса ствара
Као да смо сред земаљског раја;

Твоја слава Славене опаја,
Јер си узор разбора и мара,
Твоја љубав по свијета осваја
Исток Теби сад њедра отвара…

Насљедниче моћног Симеона,
Достојан си Софије и трона,
У име Бога брзе лети вријеме,

Дижи, царе, то Бугарско племе,
У Агији запој Богу хвала,
Вишња Те је мудрост одабрала!

14/VIII. 1912. 

Вид Вулетић-Вукасовић
витез “Бугарскога народнога ордена за грађанске заслуге”.

“Бока”велики илустровани календар за год. 1913




понедељак, 8. април 2019.

Војислав Ј. Илић-Млађи - Коста Војиновић







Коста Војиновић

Кад сунце сјаја и слободе зађе,
Гледећи ужас, страдање и муку,
Кад српско робље ниоткуд не нађе
Утешне речи и помоћних руку,
У најстрашнијем часу искушења,
Кад живот грозним мучилиштем поста,
Ко живи израз српског огорчења
Искрсну витез:”Војиновић Коста!”

С њим се у кршни Копаоник горди
Бунтовна момчад јатомице схори,
И српска мисо, пред беснилом хорди,
Склониште нађе у врлетној гори;
И севну, грмну врх огњишта пуста
И огањ, шину незванога госта,
И хитро прође, од уста, до уста,
Радостан шапат: Војиновић Коста!

И зачуђени странци у даљини
Гледаху чудо што га очај створи
”Зар нису Срби мртви, у прашини?
Ко се то тамо у Србији бори?
Срдаца мушких још довољно оста!
Док има света, имаће и Срба!”
Тако им рече Војиновић Коста.

И бројно мноштво насилничких хорда
Обузе трепет и паника црна
Од Куршумлије и Јастрепца Горда
До Босиљ-Града, Велбужда и Трна.
Чвршћи од огња, снажнији од мука,
У окршају, што огорчен поста.
Издајством новог Бранковића Вука
Погибе витез Војиновић Коста!

Док други, живи, сад примају цвеће
Који им нежно суграђани шаљу,
Он, жив, у руке сад примити неће
Ни букет цвећа, ни крст, ни медаљу…
Ал часни спомен тога храброг џина,
Чије јунаштво легендарним поста,
Преносиће се од оца на сина:
“Један је био Војиновић Коста!”

Војислав Ј. Илић-Млађи







          



недеља, 7. април 2019.

Јован Поповић Липовац - III. Пјесма љубави






Ловћенски Ђулићи из збирке Јована Поповића-Липовца


III. Пјесма љубави

Под прозор твој ја
Снужден и смјеран,
Твојој љепоти
Ко цербер вјеран,

Пјевам и тапћем
Ја уз гитару,
И страстно шапћем
Све пјесму стару:

Љубим на љубим!
Страдам па страдам!
Вр’јеме не губим,
Јер се, све надам.

Љубав је моја
Свак’ дан силнија —
Ладноћа твоја
Ма да м’ убија!...

Страстно те љубим,
Не мање страдам...
Вр’јеме не губим,
Јер све се надам!...

Под прозор, мила,
Снужден и смјеран
Кунем се теби
Бит вјечно вјеран!






Јован Поповић Липовац - II. Збогом





Ловћенски Ђулићи из збирке Јована Поповића-Липовца

II. Збогом

Збогом мој мили — растанак с тобом
Можда је кратак —- дуг може бит!
 Али је за ме ко да се гробом
Ја хоћу тужна саставит!
У св’јету вишем можда ћеш другу
Ти љепшу наћи него сам ја;
Но такву љубу и вјерну другу
Ко што сам ја — не никада!
Па живи срећно, уживај, хајде!
Ма да је тежак сад растанак,
Но што ћу јадна, већ нема фајде
Надати ћу се на састанак ...
Останеш ли усамљен ко што ћеш,
К мени похитај, кумиру мој, —
У забачену љубу ти наћ’ ћеш
Њекад премио, идеал твој!
Опростићу ти — заборавит’ ћу ти
И муке тешке, презрење још!...
Погледај на ме — ма се не љути
Драгане мили — сад можеш поћ! —
„Не могу!“