Ерцег ђувегија
Л’јепа
Јања у чардаку спава.
Виш’ ње
мајка танко руво слаже:
“Устај,
Јањо, устај, ћери драга,
Тебе ј’
бабо у по ноћи дав’о”.
“Коме ,
мајко, да од Бога нађеш?”
“За
Ерцега, ћери моја драга”.
“Мучи,
мајко, да од Бога нађеш,
Је л’
се Ерцег три пута женио
Све
трима је очи извадио,
У
зелену гору одгонио,
И мене ће,
моја мила мајко.
Води
мене у бијелу кулу,
Па м’
покривај бијелијем платном,
Па
излази на висину кули,
Па
јадикуј, танко, гласовито,
Не би
л’ чуо Ерцег ђувегија”. –
Помоли
се Ерцег ђувегија
На
алату, у сувоме злату,
И за
њиме тридесет сватова;
Па
повика Ерцег ђувегија:
“Што је
теби, Јањушина мајко?”
“Не
будали, Ерцег ђувегија,
Умрла
је прелијепа Јања”.
Онда
вели Ерцег ђувегија:
“Ђе је
гробље, ђе ј’ умрла Јања?”
Тад
говори Јањушина мајка:
“Не
будали, Ерцег ђувегија,
Ево
јање у бијелој кули,
Покривене
бијелијем платном”.
Тешко чека
Ерцег ђувегија
Па он
иде у бијелиу кулу,
Па
открива на Јањуши платно.
Па је
љуби у бијело лице,
Па јој
меће руке у њедарце,
Па јој
ложи ватру на прсије.
Кад јој
ложи ватру на прсије,
Њена душа
од Бога иђаше,
Кад јој
меће руке у њедарце,
Њена душа
код главе бијаше.
Кад је
љуби у бијело лице,
Тешко
дура да се не насмија. –
Сузе
рони Ерцег ђувегија,
Сузе
рони низ бијелу браду,
Кано роса
низ зелену траву:
“Ајмо
дома кићени сватови,
Без
Јањуше, кано и с Јањушом.”
Душан
Ј. Лазичић
Босанска
Вила бр. 2 1905.