четвртак, 28. фебруар 2019.

Miloš P. - Rěč domorodnog sina


Rěč domorodnog sina*).

Zbilja l' je tako? – tek me il' varljivo
Naveze Morfej na more vostorga?
Il' mi još nedavna bolětica
Dèrži u okovih svoje vlade?

Ne: snažna s mene mišca je svalila
Ove Hirona, pobědonosno je
Onu zajedno s krunom vlade
Tartara cèrnog u jamu vèrgla; –

Sladjene volne plitkoga potoka,
Prebělo inje goloj na rastini
Neda Morfeju, obajat me
Prirodnim volšebstvom svog objatja. –

Šta m' dakle pěva serdce voshitjeno?
Na što se cěli topim u pěsmama?
Il' šta me sad u tvoje diže
Gordi o ! Parnasse svěže lěsi?

Šta? – O! jest tako; tako i ostat će!
Otvažni Horvat glasom uzvikuje:
» Koi mi Serba, il' kog bratca
Kolje, taj moju mi toči kervcu “). «

Podobnim duhom diše l' i Sèrb k njemu?
Dalmatin, Bošnjak gotov je l' dušmanu
Za njega svoja stavit pèrsa? –
Samo bezuman se o tom sumnja! – –

O! skoro, skoro Muzo previsprena
Još zaderž lahka m' krilca podkrěpljati!
Neprestaj mi još otvarati
Nježnim u grudima sladki izvor! –

Ilirskog na srěd polja razliva se
Pegazov potok, Nimfe gdi s’ kupaju
Zabavu na volšebnu svoga
Brata i sestrice, otca, majke.

Da i Latona nas će obasjati,
Nas Minerva će kopljem oružati :
Da uma razpudimo vrage
Do sad na putu nam k cilju bivše.

Od svud obilno junost na bèrsnatu
Ilirskog puka svět sjaje mudrosti:
Iz nevěžestva tamne zibke
Světle da dojde pod Feba zrake.

En gustu maglu zlatjena Danica
Gordim korakom srětno rastěruje,
Rujnu svanutja Flore zoru
Gromno već kretju na Slavskom nebu ! –

Nit' svihornut će strěle Gromovlada
Podmuklog džina prêtnje strahovite,
Nit mač vijući s skrušit može
Bogate lětine zlatnu žetvu,

Narod kad je složan, vode i Mentori
Kad njega mudri. Ovi s’ kad slušaju,
Onog kad zavičaj se čuva:
Svezuje zlatnim sve ljubav lancem! –

Da, věruj Rode! istinu kazujem.
Mali tek pogled baci na Helene:
Nije l' im neprerivni metež
Stubove srušio gěrdnog carstva?

Nizvèrgnut Romu zar Odoaker bi
Mogo, s Bizancom bila je da sjužena?
Xerxes nekošta l' slogu Grajah
Na Maratonskomu kervnom polju?

Sèrbsko b’ zar carstvo na Kosovu palo,
Vražda s’ ulegla da u njega nije? –
Ah, dojdmo k sebi, zapretanu
Hitimo dizati dědah slavu!

Slavni zar Ilir zadnji će bivati?
Pèrvi kad nemož' – s drugim sporedit se,
Zar udvojit korake neće?
K tom zar nemami ga majka Slava?

Kad će on prestat ljuto bolovati,
Ah! ah! od kužne treklete nesloge?!
Rani mu s’ snažni melem pruža –
Rukom prezriteljno g’ dalje tura !... ?

»Serb usta puni« – Ilir zar prazni ih?
Po čem je, neznam, »Ilir neprilično
» Ta on će nam, veliš, Penatah
Imenu koren izčupat naših! «

Podlo pomislit: to l' se izraziti ! – ... ?
Otac zar sinu zla želiti može?
Il' s rěč još kom po mozgu věrze:
Dublje da brat bratu oči kopa/!?– –

Ne ime bratjo! lěpa nas već děla
U slozi čine slavnim i znatnima:
Sèrb, Ilir, niti Rus, Čeh, Horvat
Slavan je – a bez vitežkih dělah! – –

Božanstvo sveto – sladjanu Prosvětu
Gèrlimo zato: divni ju pratit će
Lik: Mir i Sloga, vzajmna Ljubav,
Ova gdi vlada, tu narod cvati !

Purpurni behar obćeg s’ tu naprědka
Nježno razvija, ruža pronicuje,
Prilježnoga znoj plugovodca
Klasi nagradjuju tu libijski;

Kèrvna tu Gorgon zalud razcěpljuje
Škripeće kandže: stoji na obrani
Egida tu Pallade spremna:
Rikom te s’ ona u pakó baca! –

Sve nas je vrěme kivno razdělilo:
Ono i trěba nas da opet spoji,
Dan taj da b' skorje sinut mogo, –
Sějmo mi na njivi obću slogu.

Tako nam samo vesela pěsma će
Vozduh prosěcat! slobodna noga će
Sestre nam orošenoj dědah
Kèrvlju po zemlji tak kolo vodit!! –

Iz Srěmskih Karlovacah.

* Pěsmu ovu priobćujemo posve tako, kao što ju dobismo,
Slaveno-Sěrbskom jeziku.

Miloš P.
Danica Ilirska br. 10   1840.











Antun Pavković - Nova Sloga


Nova Sloga

Hvala budi milostivnom Bogu,
Da s' Iliri veće složit mogu,
Da brat brata više neprogoni
Inadeć se o svojih zakoni'
I još drugih nepodobnih stvari'.
I sad kažu mnogi ljudi stari,
Da se kroz to mnogo zlo dogodi
I na kopnu i na hladnoj vodi:
Tko li hoće, dobro da prosudi,
I narodnost leži mu u grudi';
Bio Sérbljin, Kranjac il Slavonac,
Horvat, Bošnjak ili Dalmatinac,
Od starine svi s Iliri bili,
Kano bratja med sobom živili.
Ta kod mnogih narodah imade
Dva zakona, što svak Ilir znade:
Zakon dérži, a narodnost diže,
Gděgod trěba, štogod može više.

Antun Pavković,
Ilir u Budimu.

Danica Ilirska br. 21   1839








понедељак, 25. фебруар 2019.

Dr. D. Demeter - Utĕha Ilirii


Utĕha Ilirii
prigodom
proglašenja Sàrbskoga ustava na Kale-mejdanu
izpod Běograda
n a To d o r o v u  s u b o t u

dana -11/23- Veljače (Feb.) 1839.

Ilirio, Bog je s tobom!
Stresi pepeo s tvoje glave:
Neplač više sad nad grobom
Nekadašnje tvoje slave!

Věruj prazna réč da nije:
Da se opet podić bude,
Bez krivine pao koi je
Pod udarcem srěće hude.

Sladka čuvstva od pokoja
U věke ti bêhu mila,
А na karvav zanat boja
Věkoma si ti marzila.

Voće sadit, stado pasti,
Grade zidat, pěsni pěti,
Ine dike, ine slasti
Nisi znala na tom světi.

Lakom Rimljan, Frank nemili,
Нun pakleni, Turčin smeli
Raj tvoj jesu razorili,
Al ti nisu slavu oteli;

Jer ne hrabrost, već bezbrojni
Potlači te broj njihovi, —
To Metula zidi bojni
I Kosovo světu slovi:

Znak, i u našeg da je puka
Moć velika, prem plug vodi,
Razbojnička kad mu ruka
Žudi podat smàrt slobodi!

No čemu bi tvoja snaga?
Nie Solina, Sisak pade,
Оd Metula nije traga,
Ture pleni Sàrbske grade.

Ali ni zlo věk netraje,
Zla i dobra srěća leti:
Novi dan ti sad nastaje,
Sunce i tebi opet sveti!

Vidiš, jedna kći hrabrena,
(Sárbia se ona zove,)
Prem od sviuh ostavljena,
S' sebe svarže već okove;

Ali tvoje mudro děte
Tiem još sàrcu neodoli,
Što raztèra turske čete
I silničku karv im proli.

Mudra glava nesrěća je,
Оd nje ona naučila:
Zlo veliko nered da je
I od tisuć izvor cvila’;

Zato nije mirovala,
I u pàrkos tmi i zlobi
Sve je prěčke obić znala,
Dok zakone nezadobi;

Nu zakone slične rodu,
Koga robstvo neosakati,
I koi život za slobodu
Pripravan jest žártvovati.

I dobi ih, Višnjem hvala!
Puci ilirski pun’te čaše:
Nova doba jest nastala
Za Sàrbljine bratce vaše!

Već naukom žártvenike
Dizat vidim u onih strana’
I ponavljat stare dike
Velikoga od Dušana.

Nije, nije sumnje veće,
I tebi će majko draga,
Kô za zimom pramaleće
Opet sinut srěća blaga,

Jer prem světu poznato je,
Da se i dosad za nju bdilo.
Gdě raztira blago svoje
Austrianski oro krilo;

Ipak sile razdružene
Nemogahu k svàrsi doći,
Nu dostić ju sjedinjene
U ljubavi sad će moći!

Što ti otě nebrojeni
Broj dušmanah, sve to će ti
Sârb i Horvat sjedinjeni;
Věruj, natrag još doněti.

I starom će slavom ime
Opet sinut Ilirie,
I dičit se rod tvoj njime
Kako se je dičio prie.

Zato stresi pepeo s glave
Ilirio, i nad grobom
Nekadašnje tvoje slave,
Neplač više: Bog je s tobom!

Dr. D. Demeter,

Ilir  iz Horvatske.

Danica Ilirska br. 12   1839










недеља, 24. фебруар 2019.

Ratimir - Raco Delević - Zamiranje





Zamiranje

Galebovi prate umornu koču,
od Platamuna, iz rumenog sjaja,
maestral je skalao, ne bijeli Tunja,
još malo će mareta od kraja.

Kampanjol zvoni “Zdravomariju”,
poneka barka već feral pali,
srdela kaća ispod školja,
a palme šute na obali.

Večernji mir Budvanskog ljeta,
nekog davnog, tihog vremena,
zamire zadnji odsjaj dana,
zamire duša, puna uspomena.

16. 10. 1999.

Ratimir - Raco Delević