Rěč domorodnog sina*).
Zbilja l' je tako? – tek me il' varljivo
Naveze Morfej na more vostorga?
Il' mi još nedavna bolětica
Dèrži u okovih svoje vlade?
Ne: snažna s mene mišca je svalila
Ove Hirona, pobědonosno je
Onu zajedno s krunom vlade
Tartara cèrnog u jamu vèrgla; –
Sladjene volne plitkoga potoka,
Prebělo inje goloj na rastini
Neda Morfeju, obajat me
Prirodnim volšebstvom svog objatja. –
Šta m' dakle pěva serdce voshitjeno?
Na što se cěli topim u pěsmama?
Il' šta me sad u tvoje diže
Gordi o ! Parnasse svěže lěsi?
Šta? – O! jest tako; tako i ostat će!
Otvažni Horvat glasom uzvikuje:
» Koi mi Serba, il' kog
bratca
Kolje, taj moju
mi toči kervcu
“). «
Podobnim duhom diše l' i Sèrb k njemu?
Dalmatin, Bošnjak gotov je l' dušmanu
Za njega svoja stavit pèrsa? –
Samo bezuman se o tom sumnja! – –
O! skoro, skoro Muzo previsprena
Još zaderž lahka m' krilca podkrěpljati!
Neprestaj mi još otvarati
Nježnim u grudima sladki izvor! –
Ilirskog na srěd polja razliva se
Pegazov potok, Nimfe gdi s’ kupaju
Zabavu na volšebnu svoga
Brata i sestrice, otca, majke.
Da i Latona nas će obasjati,
Nas Minerva će kopljem oružati :
Da uma razpudimo vrage
Do sad na putu nam k cilju bivše.
Od svud obilno junost na bèrsnatu
Ilirskog puka svět sjaje mudrosti:
Iz nevěžestva tamne zibke
Světle da dojde pod Feba zrake.
En gustu maglu zlatjena Danica
Gordim korakom srětno rastěruje,
Rujnu svanutja Flore zoru
Gromno već kretju na Slavskom
nebu ! –
Nit' svihornut će strěle Gromovlada
Podmuklog džina prêtnje strahovite,
Nit mač vijući s skrušit može
Bogate lětine zlatnu žetvu,
Narod kad je složan, vode i Mentori
Kad njega mudri. Ovi s’ kad slušaju,
Onog kad zavičaj se čuva:
Svezuje zlatnim sve ljubav lancem! –
Da, věruj Rode! istinu kazujem.
Mali tek pogled baci na Helene:
Nije l' im neprerivni metež
Stubove srušio gěrdnog carstva?
Nizvèrgnut Romu zar Odoaker bi
Mogo, s Bizancom bila je da sjužena?
Xerxes nekošta l' slogu Grajah
Na Maratonskomu kervnom polju?
Sèrbsko b’ zar carstvo na Kosovu palo,
Vražda s’ ulegla da u njega nije? –
Ah, dojdmo k sebi, zapretanu
Hitimo dizati dědah slavu!
Slavni zar Ilir zadnji će bivati?
Pèrvi kad nemož' – s drugim sporedit se,
Zar udvojit korake neće?
K tom zar nemami ga majka Slava?
Kad će on prestat ljuto bolovati,
Ah! ah! od kužne treklete nesloge?!
Rani mu s’ snažni melem pruža –
Rukom prezriteljno g’ dalje tura !... ?
»Serb usta puni« – Ilir zar prazni ih?
Po čem je, neznam, »Ilir
neprilično?«
» Ta on će nam, veliš,
Penatah
Imenu koren
izčupat naših!
«
Podlo pomislit: to l' se izraziti ! – ... ?
Otac zar sinu zla želiti može?
Il' s rěč još kom po mozgu věrze:
Dublje da brat
bratu oči kopa/!?–
–
Ne ime bratjo! lěpa nas već děla
U slozi čine slavnim i
znatnima:
Sèrb, Ilir, niti Rus, Čeh, Horvat
Slavan je – a bez vitežkih dělah! – –
Božanstvo sveto – sladjanu Prosvětu
Gèrlimo zato: divni ju pratit će
Lik: Mir i Sloga, vzajmna
Ljubav,
Ova gdi vlada, tu narod cvati !
Purpurni behar obćeg s’ tu naprědka
Nježno razvija, ruža pronicuje,
Prilježnoga znoj plugovodca
Klasi nagradjuju tu libijski;
Kèrvna tu Gorgon zalud razcěpljuje
Škripeće kandže: stoji na obrani
Egida tu Pallade spremna:
Rikom te s’ ona u pakó baca! –
Sve nas je vrěme kivno razdělilo:
Ono i trěba nas da opet spoji,
Dan taj da b' skorje sinut mogo, –
Sějmo mi na njivi obću
slogu.
Tako nam samo vesela pěsma će
Vozduh prosěcat! slobodna noga će
Sestre nam orošenoj dědah
Kèrvlju po zemlji tak kolo vodit!! –
Iz Srěmskih Karlovacah.
* Pěsmu ovu priobćujemo posve tako, kao što ju dobismo,
Slaveno-Sěrbskom jeziku.
Miloš P.
Danica Ilirska br. 10 1840.