недеља, 31. март 2019.

Milan-Miško Gogić - Muzika






Muzika

Zvuci su izvijeni iz zategnutih
puteva traženja i naduvenih
gajdi mašte.

U ispreturanom sazvučju našle su
se i boje života, a u brzopletim
prstima želje.

Od podmlađenih osmjeha sastavljeni
su veseli tonovi
od mudrosti ozbiljni.

Lijepa je muzika i iz velike
fabričke oboe i bučnog školskog
zvonceta.


Milan-Miško Gogić













петак, 29. март 2019.

Марко Врбица - Три брата (Посвећено Новаку Рамову Јововићу) II






Три брата
(Посвећено Новаку Рамову Јововићу)

II.

Рам0

У сред наше Црне Горе,
А у село Марковину,
Справља мајка приђе зоре
До три сина у нланину:

„Ајте ђецо, Бог ми с вама,
Ђе вас света дужност зове,
Али само саслушајте
Ваше мајке р’јечи ове:

Сјетите се попа Луке,
Кад будете у бој љути,
Па не ћете ни ви тада
Ка’ страшивци погинути,

Heгo спомен, ка’ он што је,
Оставити своме роду,
Да паднете ка’ јунаци,
Борећи се за слободу;”

Два витеза Црном Гором
Лете тамо ђе се коље,
Ђе ћe они, као вазда,
Турке сјећи по најбоље.

У Пиви се купе борци,
Да чекају турску силу
Која хита на Горанско,
Да избаве браћу милу.

Хитно јашу до два брата,
Ка’ дв’је виле на два хата,
И већ чују из далека
Ђе с’ разлеже страшна јека.

Па још брже полећеше,
У сред боја угрезнуше,
Повадише јатагане
И већ силу турску руше.

Бој се бије, Турчин врви,
Пут остадо вас у крви,
Напр’јед јури турска сила —
Страшна часа, браћо мила!

Стоји клепет, стоји звека
Јатагана пламенијех,
Стоји јаук, стоји јека,
Рањеника несретнијех.

Ћaxy узмаћ’ Црногорци,
Па да прође турска сила,
Ал’ завика соко Рамо,
Брат рођени попа Мила:

„Јуриш, јуриш, храбри борци!
Напр'јед браћо Црногорци!
Непуштимо Турке сада
До Горанског доћи града !“

И већ ено витез крочи,
Јурну у сред турске орде,
Ал’ олово клето турско
Сломи балчак ове ћорде.

Чим у турске уђе трупе,
Проломи му дивно чело,
Па гле ено! црној земљи
Стропошта се мртво т’јело.

A пoп Мило погледа га,
Ма се на њег’ не осврну,
Већ ка’ соко нод крилима
У сред дивље орде срну.

На разгони турску силу,
Сјечс Турке иза врата,
А све виче очајнички:
„Светим брата, светим брата.”

И витеза светећ брата
Од олова и он пада,
Па завика с горком тугом:
„Ђе су моја браћа сада?”

Црпогорци јуриш чине,
Узеше га са мегдана,
Уграбише красну главу
Испод турског јатагана.

У овомс врућем боју
Погибоше многи борци.
Ал’ побједу одржаше
Соколови Црногорци.

Па избраше момке чиле
Који носе на носила
На Равноме рањенога
Витешкога попа Мила.

Нред њим стара мајка хита,
За Рама га и не пита,
Heгo скида попа Мила
С грозна одра са носила.

За љекаре одмах посла,
Те му paнe зал’јечише
И на ново, кад устреба,
За мегдана приправише.

Марко Врбица

"Црногорка" број  7   1884.






Марко Врбица - Три брата (Посвећено Новаку Рамову Јововићу) I






Три брата
(Посвећено Новаку Рамову Јововићу)

Јуначка оца јуначки сине!
За твоју храброст и за врлине, —
Слабашних пет-шест стихова ових
За спомен оца стричева твојих
Пружа ти перо деснице моје,
На саучешће жалости твоје !
Прими их дакле јуначком руком,
Нек они буду загробним звуком,
Докле се пјесник бољи не јави
И њима вјенац достојни справи.

I.

Пoп Лука

У сред наше Црне Горе,
А у село Марковину,
Справља мајка приђе зоре
До три сина у нланину:

„Ајте ђецо, Бог ми с вама,
Ђе вас света дужност зове,
Али само саслушајте
Ваше мајке р’јечи ове:

„Кад будете на мејдану
Ђе се црна крвца лије,
Нек ни дрвље ни камење
Вашо прси не сакрије;

Нек се знаде да имадох
Три витеза соко-тића,
Нек се знаде да сте синци
Храброг Петра Јововића.“

Ђецу своју не загрли,
Већ што само ово рече,
Па ни сјетна ни весела
На траг у свој стан утече.

Три витеза црном гором
Лете као соколови,
Да приспију на Граховац
На Царев Лаз српски нови.

Мајчине се клетве бojeћ’
С Турчином се ето боре,
Да не пуште турску силу
У њедрима Црне Горе.

Турска војска силно врви
Од Билеће и Требиња;
A пoп Лука нема гласа,
Нит помоћи са Цетиња.

Тутњи, јечи турска сила,
Под небом се диже јека;
A поп Лука с малом четом
Као витез Мирка чека;

Јер се боји соко сиви,
Да му Мирко зло не рече,
За то ето Турке бије
Турке бије, главе сјече.

На зар ова чета мала
Може путе да препр’јечи,
Када ето турска сила
Са помамом од свуд јечи?

Може Лука, може Рамо,
Може соко пoпе Мило
Заустават’ турску силу,
Да не сломи српско крило.

Ал’ са војском црногорском
Чим од дневи неста зрака
Соко Мирко као муња
Из густога ниче мрака.

Афериме браћи даје,
Што се тако храбро бише,
Па Данилу пун радости
На Цетиње књигу пише:

„Кадри-паша са свом војском
На Граховац ето стоји;
Ал’ на пријед он не смије
Е се попа Луке боји.

А сјутра ћо зором раном
Ударит’ му чете наше,
И надам се да на коцу
Биће глава Кадри-паше“.

И у јутро приђе зоре
Зацикташе џевердари,
Зајечашс српско rope
Закликташе поглавари.

Мирко пази на све стране
Куда врви војска наша,
И боји се понајвише
Е ће утећ’ Кадри-паша.

Па иовика соко Мирко:
„Ђе си сада пoпe Лука!
 Храбром твојом четом малом
Брже хитај пут Клобука.

Сокол’те ми војску нашу,
Сјец’те српске зулумћаре,
И потраж’те Кадри-пашу,
Разнес’те га на ханџаре!”

Лука скочи су два брата,
С храбром четом у бој лете,
Турке бију, Турке кољу,
Боже, Боже, дивне чете!

У најгушће турске трупе
Већ допр’о соко бјеше;
Ад’ помамне турске стр’јеле
Храбро срце разнијеше.

Па гле! ено к’ земљи клону
И у крвцу вас утону,
И повика : јуриш, борци!
Пашу, пашу, Цриогорци!“

Црногорци јуриш чине,
Tyрска војска пада, гине,
Све од јутра па до мрака
Чине јаде од Турака.

Продоли се дивне нааше
Турским трупљем наслагаше,
И на коцу попета је
Глава силног Кадри-паше.

Весели се пир сад хори
Па Граховцу равном пољу,
Дивне славе Црној Гори
И витешком ње престољу!

Кроз врлети Црне Горе
Два витеза само-сама
Тужно иду и не зборе,
Јер их тишти љута рана.

Тужно иду и боје се,
Јер трећега брата није,
Да жалосна вијест ова
Стару мајку ве убије.

Весело нх мајка срела,
Па их грли и целива,
А сузама мјеста није,
Нити Луку оплакива.

“Ка’ јунак је погинуо,
Па га зато жалит’ не ћу,
Bећ ћу Boгa вазда молит’
Да нам даде такву срећу.“

Марко Врбица

"Црногорка" број  5   1884.






Маринко - Кула Баја Пивљанина


Кула Баја Пивљанина


На крај мора од Котора,
Стар се диже двор;
Сам се диже на крај мора,
Ка’ у гори бор.

Но чиј’ ли је, какав ли је
Стари онај двор?
Тица у њем’ гњездо вије,
А не чује с’ збор.

Двор је оно старог Баја
Пивског војводе,
Што добјежа ту из Пиве
Ради слободе.

Јер у Пиви Турчин клети
Тлачи слободу,
И хоћаше да погуби
Пивског војводу.

За то Бајо ту добјежа,
Пиву остави,
И ко тица покрај мора
Гнијездо сави.

Он подижс б’јеле дворе,
Висом високо; —
Откле често летијаше
Ка’ сиви соко.

Ђе се чује гром пушака
И ђе се коље,
Ту његова оштра сабља
С’јече најбоље.

Ал’ у једном врућем боју
Више Цетиња,
Када у крв купаше се
Наша светиња,

Вруће зрно проломи му
Срца оклопе,
И на гори Вртијељци
Мрамор му пoпe.

И од тога кобног дана,
Много времена,
У пустој га кући чека,
Несрећна жена.

Докле глас јој са Цетиња
О злу не јави,
Тад у морскв вале прну
Те се удави. —

И сад стоје пусти двори,
Пусти зидови,
Које само посјећују
Морски валови.

Маринко


"Црногорка"  број  3  1884










среда, 27. март 2019.

Јован Поповић Липовац - Једне зоре ...






Једне  зоре ...

I.

Једне зоре шето сам се
По зеленој гори,
Гледајући гдје Даница
С рујном зором збори.

Рујна зора, зелен-гора
У дражести плива,
А ја сједох крај извора
Да ми душа снива.

Тихи вјетрић лишћс глади
Од липе зелене,
А липа се пo каткада
У води оглене.

Славуј поје, срце моје
Све то јаче куца,
Славуј поје, срце моје
Од милино пуца.

Миомирис дивног цвјећа
Моја прса шири,
Већ и румен јарког сунца
Кроз гранчице вири.

Недалеко свилоруно
Траву пасе стадо,
А уз стадо, ја бих реко,
Пастирче је младо.

Ја прислушахзачух фрулу
Гдје умилно свира,
Обрнух се, видјех цуру
Да уз њу пребира.

Фрула свира, срце дира,
Пастирица поје,
Пјесму поје, па пребира
Болно срце моје.

Пјесму поје: гдје си драги,
Гдје си моја рано,
Гдје си душо, гдје си срце,
Сунцо огријано!

Гдје си цркво мојих мисли,
Гдје си мој олтару,
Гдје си небо жића мога,
Срца мога жару!...

Фрула свира ... срце моје
Куцати ми преста ...
Обрнух се .. Боже! што је?
Пастирице неста.

Фрула преста, цуре неста
У зеленој гори,
Али слика, слика њена
У срцу ми збори.

Слика збори па ме мори,
Срце моје плаче,
Слика збори глава гори
Сво то јаче, јаче ...

Освјестих се, нагнух за њом
Да је стигнем, молим,  
Да јој кажем: из свег срца  
Да је младу волим.

Алње нема младе, нема,
Бог зна гдје је неста,
Зелена је гора нјема,
Од кад пјеватпреста.

Ја се врнух крај извора,
Под липу зелену,
Тамо уснух од умора
У санку милену.

II.

Заспах млађан, снјевах да ме
Пјеватучи Муза,
Па на једном на лице ми
Падо врела суза.

Ја се тргох, дивно чедо
Пастирица стоји
Украј мене, па из гласа
Пјесмицу ми поји.

Ох како је мила, лјепа,
Дивнија од виле,
Можда су је баш и оне,
Љепотицу слиле.

Црне очи, двје звјездице
У тавнојзи ноћи,
Обрвице пијавице,
Пуне тајне моћи.

Коса врана очешљана
Бјело чело реси
Од ведрога дана цуро
Још ведрија јеси!

Бјела лица, танка гласа,
Још лакшега скока,
Као јела витка стаса,
Дјева црноока.

Груди пуне рајске сласти
Као снјег се бјеле,
Дојке момком истакнуте
 Ког не би занјеле ?

Она стала, запјевала:
Момче црнооко,
Тебе љубим, тебе волим,
Каиз главе око!..

Кад то зачух, ја јој рекох
Стани цуро стани,
Стананђелче, у наруче
Meни младом пани!

Пољуби мепољубих је
Неколико пута,
А бог Амор на усне нам
Калепирић лута.

Супце гријенебом плије,
Кроз гране нас гледа,
He знам ништа, добро ми је,
Бог ми љепше неда’.

Јован Поповић Липовац

"Црногорка" број  39   1884.