Жетелица

 

Жетелица

 

Док будан сним у леденој самоћи,

Што с мојом чежњом као вечност траје,
Ја чујем ход и корак црне ноћи; —
Ступа ко пантер, кад на траву стаје
И вреба плен; —
Свуд око себе дах осећам њен...
 

Куда је пошла, огрнута плаштом
Од црне свиле, с поставом звезданом?
……………………………………………………….
Ја идем за њом с узбурканом маштом
И с једном тешком у грудима раном...
 
Јер, ено чујем, где три вриска реска
Јекнуше негде у дугом редуту,
А оштра коса као муња блеска,
И пада откос по крвавом путу...
 
...Да страшне жетве!... Но, у својој моћи,
Небо нам пружа утеху све јачу; —
Док црном слутњом у бесане ноћи
Милион мајки умире у плачу...

Календар “Домовина” 1918.