Жетелица

 

Жетелица

 

Док будан сним у леденој самоћи,

Што с мојом чежњом као вечност траје,

Ја чујем ход и корак црне ноћи; —

Ступа кб пантер, кад на траву стаје

И вреба плен; —

Свуд око себе дах осећам њен...

 

Куда је пошла, огрнута плаштом

Од црне свиле, с поставом звезданом?

……………………………………………………….

Ја идем за њом с узбурканом маштом

И с једном тешком у грудима раном...

 

Јер, ено чујем, где три вриска реска

Јекнуше негде у дугом редуту,

А оштра коса као муња блеска,

И пада откос по крвавом путу...

 

...Да страшне жетве!... Но, у својој моћи,

Небо нам пружа утеху све јачу; —

Док црном слутњом у бесане ноћи

Милион мајки умире у плачу...

Календар “Домовина” 1918.