Хајдучки Божић
Све је немо, само дрхте гране
Као браде старих светитеља.
Снег покрио крваву Кунару,
Цвиле дрва на угаслу жару
Слично души тужних родитеља.
Они ћуте отпуштених брка;
Црне струке покриле им груди.
Данас Божић, дан среће и мира
Љутог вука и горских пастира,
Само њима мученичке студи.
Стресају се... А кад Вид им рече:
Крвљу ово нека Осман плати,
Свима лице од освете сину.
Погледаше небу у висину:
Сунце сину те гору позлати...
Нема коментара:
Постави коментар