Љубомир А. Булатовић - На глас о смрти књагиње Мар...
Љубомир Ибријски - Кап. Ристо Бранковић
Љубомир Ибријски - Перко Вукотић Барјактар Катунск...
Љубомир А. Булатовић-Ибријски - Радоју Рогановићу ...
Љуб. А. Булатовић - Слободној Српској Омладини
Љуб. Булатовић - Уреднику “Босанске Виле”
Љубомир
Ибријски - Црногорским учитељима
Љубомир Булатовић- Ибријски
Има људи чуји је значај везан за
догађаје у којима су учествовали. Ван тих догађаја они се не могу самостално
проучавати. Један од таквих људи је и Љубомир Булатовић - Ибријски, књижевник.
Зато ћемо прије него почнемо о њему говорити, расвијетлити дух времена у коме
је он почео и стварао свој књижевни рад.
Раздобље од 1879 до 1912 године чини
одвојено специјалну епоху у културном и политичком животу Црне Горе. То је
период када је државна власт усредсредила своју активност на културно подизање
земље, благодарећи мирном животу Црне Горе. Био би више него захвалан посао,
обрадити једну студију ондашњих културних тежњи: да се нешто постигне - испуни,
надокнади. Све је то у овој земљи непрекидних борби, специфичне херојске патријархалности
било ново; али се радило са љубављу и са сазнањем да није довољно бити ратник,
него се хоће јунаштво и на другом пољу.
У овом раздобљу јавља се манија за
пјевањем (Ми смо једном приликом скренули пажњу на ово питање у чланку “Један
осврт на пјеснички живот Црногораца“ „Мисао” књ. ХХХІХ стр. 146-154). Један
добар дио ондашњег живота испуњен је тежњом за стварањем стихова са сликовима“,
када је све, са књазом на челу, пропојало, мало и велико. У најмању руку свако
племе има свога пјесника. Збирке пјесама ничу у земљи и ван ње, у иностранству,
као што часописи и листови редовно доносе пјесме. А колико их је остало
необјављених? Али цјелокупно ово „стихолијаније“ није показало ниједан
непресушни млаз љепоте и свјежине. То је била тз. хипертрофија пјесничког
органа. Све је то било присилно ковање стихова, задоцњели романтизам, без даха
и талента. Истина ови пјесници су имали велику замисао, огромну амбицију, богат
материјал, погодан терен; сви услови су били испуњени осим главног пјесничког
талента. Зато су остали на једној степеници, почевши од Радоја Рогановића,
најистакнутијег пјесника ове спохе, па до великог броја знаних и незнаних
пјесника. Пјевало се и тежило да се овјековјечи славна прошлост Црне Горе, да
се даде дјело као синтеза херојског времена Црногораца, и није се успјело.
Један с реда Његошев стих је дубљи, садржајнији, поетичнији
од читавих њига и архива ових пјесника. Но и ови пјесници какви су да су носе
собом дух времена и карактеристични су, ако не друго а оно као појаве. У ред
тих пјесника долази Љубомир Булатовић-Ибријски.
Љубомир Булатовић рођен је 1877 године
у Ђулићима код Андријевице гдје му се отац био доселио из Роваца. Основну школу
свршио је у Андријевици, гимназију је учио у Цетињу и Призрену гдје је свршио
богословско-учитељску школу. Послије свршеног школовања постављен је за
учитеља у Колашину, одакле је емигрирао за Србију и тамо учитељовао седам
година по разним мјестима. 1907 године вратио се у Црну Гору и службовао као
учитељ у Бару, Подгорици и Улцињу. Умро је у Улцињу 9 септ. 1942. Током свога
живота поред учитељске дужности, истицао се у јавном и културном животу.
Булатовић се почео рано бавити
пјесништвом и фолклором и јавља се у ондашњим часописима “Просвјети” и “Лучи”.
Послије Свјетскога рата објавио је неколико прилога из прошлости Улциња.
Оставио је много радова у рукопису. Ми ћемо се овом приликом задржати само на
„Црногорки” историском спјеву у 12 пјесама, која је објављена у Београду 1907
године.
Замисао пјесника је била да у овом
спјеву даде цио историски живот Црне Горе, да опјева њену прошлост, борбе,
знамените догађаје, сва племена, знаменитија братства и истакнутије људе
носиоце власти и јунаштва, да никоме не остане криво, да нико заслужан не
остане непоменут. Истина, пјесник се извињава да је о неким племенима мало
рекао, јер је мање о њима имао података. „Црногорка” је потпуно израз ондашњег
стремљења и одговара концепцијама црногорског схватања. Главна лектира
Ибријског била је као уопште ондашњих црногорских пјесника, Његош, народне
пјесме, пјесме краља Николе, Бранко Радичевић и Каћански. Он је све ове утицаје
очигледно комбиновао у своме спјеву. Отуда у Црногорки је заступљен седмерац,
осмерац, десетерац, дванаестерац и шеснаестерац. Кад читамо стихове:
Турчин језди, јаше бјесна хата
Хајдук преда њ, те му коња хвата;
“Стани Туре! Доста бјеше твога,
Више нећеш мучит ни једнога”,
Пушка плане, Турчин о ледину,
А хајдук се враћа у планину.
Јасно се види утицај Бранков. Или
стихови који потсјећају на Каћанског:
Там’, гдје оно српску славу
Прича Ловћен вилин двор,
Тамо гдје се к небу плаву
Диже Ком и Дурмитор...
Пјесник је претходно покупио историску
грађу, па послије при саставу спјева распоредио по нахијама те се повео за
робовањем набрајања догађаја и личности. На тај начин спјев чини један именик
свих знаменитих Људи Црне Горе те је с те стране интересантан, данас када смо
удаљени од догађаја које пјесник опјева. Напр. он је поменуо све командире који
су командовали у рату 1875-1878 године. Ево како то набрајање изгледа:
Ту Миљанов Тодор, Васојевић славни,
С’ њима је храбри Војевода Лакић;
Ту Марко Петровић, витез одабрани,
Вујовић Никола, Марко Вукановић;
И Драгиша Перков, љути Меденица,
Син кршне Мораче, њена перјаница.
И почетак и свршетак спјева посвећен
је отаџбини. Ту је пјесник самосталнији, слободнији, се више пјесничког талента
и одушевљења, него у набрајању догађаја и људи. За науку су корисне примједбе
уз неке стихове и да се дао интензивније на проучавање народног живота и
прошлости учинио би користан допринос науци. То се да видјети по његовим
чланцима из фолклора. Али то је мало…
Ипак Љубомир Булатовић са својим
књижевним радом заузима своје мјесто у нашој црногорској књижевности у периоду
који смо горе нагласили. Његова „Црногорка” носи собом све тежње и карактеристичности
генерације епског одушевљења и пјесничког расположења.
Вл. Влаховић
Глас Црногорца бр. 83 1943.
