Кнежева вечера

 

 

Кнежева вечера

 

Тешки панцир на грудима прште,

Јаукнуше од челика жице.

Кад Обилић, огњен змај, устаде.

Страх к’о помор на сва срца паде.

Врисну сабља гласом посмртнице.

 

Занија се... Шум се глухи зачу.

Смрт то у ноћ побеже од страха.

А кад туга са лица му мину,

Из ока му модар пламен сину

И к’о бура реч затутња плаха...

 

Стаде. Све је и мирно и немо,

Буктиња се само пламен вије,

И слутње се само у душама гусну

И чује се к’о јецање у сну

- Југ то плаче за сабљом Србије.

 

Пехар попи, окрете се диван

И изађе... За њим побре миле.

Ветар пољем фијукну па стаде...

Једна звезда са небеса паде.

Ноћ... Над гором магле замаглиле...