субота, 23. август 2014.

Фадил Куртагић - Скадар



Скадар

Дошли су ти диви дуго жељковани
Своја храбра срца носећ ти на даре
И барјаци рујном крвљу попрскани
Окитише суре зидине ти старе.

О јуначки, лепи на Бојани граде,
О заклетво силна, дело наших рука,
Плануо си жаром невестице младе,
Грмио си песмом иза славолука.

Кад су прошли кроз њих љути оклопници
Арсланове снаге уз звеку ханџара -
Како ли су у тој величајној слици
Севнула времена херојска и стара!

Причати ће о том тарабошке стене
Умивене крвљу - Делом славе наше,
Шапутаће о том многобројне сене,
У зидине ове што се зазидаше.

Јуначке животе срчућ попута лава
Твоме крилу, лепи на Бојани граде,
Изнад наших горе уздигнутих глава,
да нам светле путе за нове плејаде,
------------------------------------------------
Кад из срамне смрти живот васкрсава.


Фадил Куртагић

Фадил Куртагић - Стихови
(Властита наклада)

Исламска дионичка штампарија у Сарајеву 1919.






Фадил Куртагић - Ослободитељи

Ослободитељи

-Потпуковнику Живану Ранковићу-

Чекасмо вас дуго под бременом мука,
Невоља и патња и грехова старих,
Уздигнутих глава, срдаца и рука
Подижу се данас сињи убогари
Чув из труба ваших глас победних звука
И видев, где виш вас ореол се жари.

У оловној, мрзлој и вековној ноћи,
Што бејаше мучна као очај роба,
Слушајућ с гусала славу старе моћи
Чезнусмо за вама. - Ова наша соба
У чекању, хоће л’ прамен светла доћи,
Имагјаше задах безименог гроба.

И у тој тескоби, патњама и тами
Хрват, Срб, Словенац - робље, што већ пишти
Кроз стољећа дуга, трза се и чами
И у боли љутој с ране, што га тишти
Слушаше глас Марков, где га диже, мами
И шарца му, како од Прилепа вришти.

Иза сивих брда, суморних облака,
Куд се често наше очи одмараху,
Дојездисте нама. Посред овог мрака
Упалисте бакље и роба  у праху
Подигосте сунцу и с његових зрака
Здраво! - кличу мртви, што тад устајаху.



Фадил Куртагић - Стихови
(Властита наклада)
Исламска дионичка штампарија у Сарајеву 1919.






петак, 22. август 2014.

Проф. Назиф Гачовић - Пјесма Дрини

Проф. Назиф Гачовић


Пјесма Дрини

Посестрима српских мученика,
валовита Дрина,
Хучи и јечи од Шћепан-поља до сестре Саве.
Сплавари причају да је много тужна.
У жиле врбака, уплетене кости слободара,
витице и ђердани дјевојака,
митраљези што не штекћу
и заклетва Отаџбини.
У Дрину је све то покопано,
веле сплавари што ваљају балване.

Од старина,
слушала је и слуша звекет синџира,
љепота Босне,
Дрина,
преко које маршира
Слобода соју српском и богумилском.

Зулумћари су у твоје бездане дјецу бацали,
дјевојачка младост се о брзаке ломила —
Босанке образ чувале.
Јунаци се крвљу братимили с тобом,
Међо племенита!

Кад год пољубиш Саву, загрлиш и Београд
и ко зна колико љета,
носиш му поздрав Босне поносне,
на очи цјелога свјета.

На газу Ђерђелес Алије,
стоје ћуприје.
Ту прође мајка што роди Принципа.
Ту си и броди Слободи Босне.

He тугуј Дрино!
Чућеш ти још пјесми слободарки низ планине.
Чобани he јатити стада на твоја појила,
дјевојке платно бијелити.
А јунаци, које је вила дојила,
у теби he ране препирати.

Невином крвљу замућена,
Џенетска сузо бистра!
За љубав бескрајну Срба изгнаника,
одвежи тајну.
Проговори, Дрино, прозбори!


Проф. Назиф Гачовић, Бејрут






Милован П. Кораћ - Визија

Визија *)
(Г. Алији С. Коњхоџићу)

Прича што Вам некад каза стара јела,
О ужасној судбини мученичког рода;
О незнаном гробљу, смрти без опела,
Она мени рече да крв није вода.

У визији Вашој све су српске горе,
Што им крв и балчак поставише међе;
Безбројне су јеле што с тугом говоре,
Да гробове крију потомака и пређе.

Нараштај је сваки на гранама јела,
Подигао тела својих бесмртника;
А визија Ваша опустелих села,
Постала је ехо очајничког крика.

А та иста јела што Вам каза причу,
О стравичној судби бесмртних хероја,
Недавно ми рече:”Још мајке наричу
Над хумкама деце испод мојих хвоја.

Док широким друмом, у подножју доле,
Пролазе трговци робова и злата;
Продани се ено пред Мамоном моле,
А хероји мотре иза казамата.

Над тамноме небу изнад моје круне,
Из облака мутних израњају зраци;
То у гњеву Лазар Бранковиће куне,
Пред клетвом се страшном размичу облаци.

Обилић ће нови отуд да се јави,
Ту ће Бошко барјак да подигне пали;
А двоглави оро у победној слави,
Слетеће на Петров Престо на Авали.

Тад ће са мог врха да објави вила,
Сва незнана гробља где спавају диви
Што мреше с узвиком: Отаџбино Мила,
Ми мремо да Српство и Слобода живи.

Свештеник  Милован П. Кораћ


*) Ову песму спевао је православни свештеник  о.  Кораћ као
одговор на моју песму “Прича о роду”, која га је одушевила и инспирисала.

Споменица “Братства” 1954-1974
Уредник Алија С. Коњхоџић







Алија С. Коњхоџић - Прича о роду

Алија С. Коњхоџић


Прича о роду

Као да ја никад нисам овде био.
Све је пусто, немо, непознато мени.
И ја видох, само, где пролазе сени
Без речи и даха, газећ’  земљу ти’о.

А свуд око мене видим гробља нова
Посејано, свесно, без бола и туге,
Да не буду наша деца туђе слуге,
И да у слободи славе дела ова.

Гледајућ’  са  поштом засађене њиве
Са духом слободе и нашег херојства,
У визији видех свирепа разбојства,
Што с њима хтедоше да нас пређу живе.

А из једног гроба израсла  је јела
И развила своје витке, танке гране.
И чух где ми прича за минуле дане,
Спомињући борбе и бесмртна дела.

„…Кроз цео свој живот гледах  ја врлине
Српскога народа, што слободу воли,
И слушах молитве како Бога моли,
Да му роду даде добре особине.

Разљутих се само кад су деца мала,
Не питајући ме везала ми грање
И уз песму милу почели играње,
Све док од тежине грана није пала …..

И пође недеља, месец, па и више -
Ја не видех децу . Већ крај стиже свему.
Слушах само како кроз тишину нему
Плаче грање и са лишћем сузе брише.

Док још нисам знала, што се с њима збило,
Олуја је дошла, не знам с које стране,
Поломи ми грање и отвори ране.
…. Седи. Скини капу и чуј шта је било.

Умукла су звона и глас птица ноћни
И чуо се јаук прегаженог Рода.
Крв се многа проли, као да је вода,
Ал’ свуд се видео наш Геније моћни.

Једног јутра, зором, кад дођоше људи
Конопцем свезаше ону грану, тамо.
Помислих на часак: деца иду амо
И за њиха праве да с играју туди.

Иронијо клета! Место деце младе
Обесише старца и то само с тога,
Што је Србин био и што зваше Бога
Да га спасе мука и даде му наде.

А ја се застидех околине своје
Што им грана моја за злочин послужи,
И погледах кришом да ли друга тужи
И да ли су редом све судбине моје.

И видех: како се бића људска ти’о
Без иједног крика о гранама нишу,
И покрęтом својим историју пишу,
Једнога народа, који роб је био.

И на овом месту, где су пале жртве,
Остала сам овде као спомен славе,
И  јоште ме крви мога Рода плаве
И још гледам Србе о гранама мртве…..”

После ове приче било ми је јасно….
И кроз цело време крај суморног гроба
Ја сам слуш’о  химну некадашњег  роба
Што пева слободи, изграђеној часно.

Нови Сад, 1924 год.      Алија С. Коњхоџић

“Српско Косово”,  Скопље,
број 24, од 15. децембра 1924.