среда, 30. децембар 2015.

Светислав Стефановић - Темељ

Темељ


Још не пресахнуше недра зазидана,
На којима се Скадар бели диже.
Кроз столећа у млазевима стиже
И душе чара чудотворна храна.
Ко сребрн ехо прохујалих дана.

Ал’ опет сила прети да те збрише,
Да нам те отме, да те нема више,
На души да нам будеш нова рана.
О, не бој нам се, горди граде!

Положићемо наше груди младе
У темељ твој ко да су каменове.
И место млека точићемо крви
Бујичним млазом да све силе смрви –

Да нам те држе за векове нове.


Светислав Стефановић

Босанска Вила бр. 10 1913.











уторак, 29. децембар 2015.

Милета Јакшић - Госпођи Х

Госпођи Х

Ви сте планули страшћу за мном
Мада имате мужа
И не марите што ће свет да
За вама прстом пружа,

Ал позно дође срећа мени –
Хладне су прси ове,
Да нашој младој страсти душа
Моја се одазове –

Остарио сам, мржњом на свет
Одавно срце трујем, -
Али ваш немар према свету
Волим, дубоко штујем.

Закона светске пристојности
Видим и ви сте сити –
Ево вам руке, савезници
У том можемо бити:

Да, док за нама свет шапуће
И подсмехом нас гања,
Негујем с вама гордо чувство
Охолог презирања.


Милета Јакшић, Српска Црња


Босанска Вила  бр. 9 – 10    1910.











недеља, 27. децембар 2015.

Драгослав Илић - ***

 ***
За ме су страни ти људи, жене,
Што бледа лика за животом јуре.
С похотним смехом мрачном гробу журе.
И чији живот к’о  цвет воден вене,

Док море страсти говори кроз мене,
И вали мрве сред вртлога, буре,
Титанске хриди и литице суре,
И при том реже, проклињу и пене…

Ја више живим нег’ та маса цела.
Вечност је једна ту у грудма свела…
Умрла давно … И ја о њој снивам…

И вучем живот, проклињем га, хулим,
И слабом ногом мучним путем хрлим –
Уздах и сузу горку у тешку клетву сливам.

Драгослав Илић


Босанска Вила  бр. 3  1908.












петак, 25. децембар 2015.

Јован Живојиновић - Из даљине

Шандор Петефи
 (Александар Петровић)

Из даљине
-Александар Петефи-

Станак стоји камо Дунав блуди,
Ох, да ми је панут’му на груди!
У сузама зенице ми плину,
Кадгод ми се мисли њему вину.

Ох, бар да се њиме и не прашта’;
Ал’ човека мами жеља ташта.
Жеља стекла соколова крила, -
Збогом станце, збогом мајко мила!

У груд мајци пламен туге пирнух,
Чим пољупцем  растанка је дирнух;
Загрли ме задрхталом руком,
Устављаше голубијем гуком.

Ох, да онда ја познавах света,
Можда не бих окушао лета…
У прозорју наших лепих нада,
Будућност нам ко вилистан пада.

Ал кад ступиш у врзино коло,
Сломије се поуздање холо –
И од кад ми нога светом лута,
Трн се у њу забо по сто пута.
*
Знанци иду моме лепом стану –
Како стару да м’ поздраве нану?
Ох, свратите земљаци ми мили,
Кад будете онуд пролазили;

Кажите јој да не плаче више:
Син је срећан – нека не уздише!
А да знаде за мој живот худи,
Препукло би срце јој у груди.

Пешта                   Јован Живојиновић


Босанска Вила бр. 15 и 16   1903.










четвртак, 24. децембар 2015.

Милош Видаковић - Дан бола



Дан бола

Сву ноћ је ветар витл’о  и врискао по путу,
Сву ноћ је чудан ветар по крововима дув’о.
Данас је мирно и немо. – негде у неком куту
Девојци једној мртвој свадбено мећу руво.

Голем се спушта облак, спушта, пада и пада,
У кућама су деца и јабланови стрепе.
Тишина тамна иде. – А негде на крају града
Девојци једној мртвој склапају очи лепе.

Путују страх и жалост са чудноватом шумом
И срца мраком пуне. – Жалосне свеће горе.
Пратње се у црнини помичу бледим друмом
Девојци мрачан поздрав и задњу песму зборе.

Милош Видаковић


Босанска Вила бр. 8  1912.












среда, 23. децембар 2015.

Јелена - Зашто си ућут’о?

Зашто си ућут’о?

Пјеснику О. С.

Зашто си ућут’о? Зар већ танке струне
Са гусала твојих све се покидале,
На пјесничко чело ситне свјетске бриге
Ваљда су ти пале?

Гдје је свети огањ, што гораше негда
У твом срцу, пуном љубави слободи,
И ватрене жеље да свој народ видиш
Како њојзи ходи.

Зашто си ућут’о? Твој те народ треба,
Твоје пјесме њему носе срећу, славу,
А с његовом славом теби ловор в’јенац
На пјесничку главу.

Гдје је стара љубав, са којом си негда
Дивне пјесме своме милом роду вио,
Ил да ниси можда – ох, не, не дај Боже!
Род заборавио?

Пјевај, ако ниси посто издајником
Овог, вјековима напаћеног рода,
Знаш да из пјесама, љубави прегнућа
Пониче слобода.

Пјевај, и са пјесмом на српском олтару
Пали свети огањ љубави и слоге,
Тим пламеном треба из дубока санка
Пробудити многе …….


Јелена






уторак, 22. децембар 2015.

Никола Боројевић - Србомрсцу







Србомрсцу

Тко гођ својој сљепој страсти двори,
Када мисли, пише и говори,
Да Хрвати Србљем нису браћа,
Том је обће презирање плаћа;
Јербо мрзост и неслогу буди,
А не оно, што здрав разум жуди.

Кој’ но сјеме неувело сије,
По цвјетнику људске хармоније,
Да свак’ зрелом жетвом божјег злата,
Кити стожер пун до сва три ката,
С’ врх кога нам слава поносита,
Тробојница значајвно честита.

Данас већ не зову тужни гласи,
Шокци богци, власи сиромаси,
Нег’ весели као на пиру знанци,
Највећега рода и племена,
Без уштрба вјере и имена.,

Насљедници славни’ прадједова,
И њиови’ храбри’ витезова’,
Код свакога боја и мегдана,
Кано и уз Јелачића бана,
Кад стигосмо спас Аустрије главни,
Те стекосмо устав равноправни.

С тога је и сабор загребачки,
Док бијаше непосредно нашки,
Одлучио стално, једногласно,
Мудро, право,  досљедно и јасно,
Да су Србљи кано и Хрвати,
Свуд једнако као браћа признати.

Канимо се дакле раздорице,
Коју цигли нацрт кирилице,
Горе негол’ трн у око боде;
Те пренимо троми сан слободе,
И зорицу, која сунце рађа,
Штоно колу под липом угађа,
У ком пјесмам рачи и нагађа,
Сбор хрватско-србске задружбине,
Освјест  југославјанске родбине.

На Рјеци, на дан светог Димитрије 1869

Ник. Боројевић


Матица – Нови Сад   бр.34   1869.








субота, 19. децембар 2015.

Светислав Стефановић - Сен краља Владимира

Сен краља Владимира*

Ко одсечена светитељска глава
На равни мора, ко сребрној плочи,
Вечерње сунце склапа мртве очи.
Вео му смрти стере магла плава,

Што дими одсвуд ко да испарава
Бојиште крви скоро проливене;
И по дољама воде разливене
Ко грдне локве крви причињава.

Над Обликом се ноћ ко рака склапа,
Док тајно ко бол, кроз логор се краде
Овита маглом сенка Владимира.
Коб мучеништва сва срца натапа,
Круну живота свак жељан да даде. –
Падају тихо сени ноћног мира.

Бушати код Скадра, 26. III 1913.


* Први српски Краљ св. Владимир пре скоро 1000 година, опкољен на Облику (код Скадра) од маћедонског цара Самуила, да би спасао свој народ, предао се. 

Светислав Стефановић

Босанска Вила бр. 10 1913.










Д. Ј. Д. - Поклич јунацима

Поклич јунацима

У руке маче! бојни јунаци,
Ком груди греје србињски плам,
Братац вам пишти у тешки ланци,
Крвљу сперите тај ропски срам.

Чујете л’ вихор што вам доноси
С Косова тужног врисак и плач,
Ту српска мома милости проси –
Скршите ланце – ил’ слом’те мач!

Ако сте Срби? С мачем у руци
Стресите ропство са брата свог,
Ви сами нисте у бојној муци,
Помоћи с неба слаће вам Бог.

Балкан се буди, а рујна зора
Нека вас нађе спремне за бој,
Живи се живи, ал’ мрет се мора,
Слава је мрети за народ свој.

Д. Ј. Д.


Босанска Вила бр. 20  1901









четвртак, 17. децембар 2015.

Вукац Страинић и Спужани

Вукац Страинић и Спужани
(око 1600. год.)

Зета равна и брда пространа,
У њима су мјеста поносита, -
Равно поље и зелене горе,
И сувише планина Корица,
А испод ње Ријека Тројица.
Ту је кула Вукца Страинића
Што је јунак скоро – начинио,
Око куле мермерли авлију.
Он у кули има Никца сина;
Никцу нема пара до Ћесара:
Што је хитар и што је паметан
И одвише лијеп и угледан.
Коња има што га други нема
И оружје боље од другога;
Још је Вукац оженио сина
Ришћаницом лијепом дјевојком;
Бјеше млада соја господскога
Ал’ мирише Мухамедом свецом,
(Е је она родом од Приморја,
Са сред Бара дје станују Турци).
Вукац има поља и ливаде
И бијеле овце на хиљаде,
На стотине коња и говеда.
То зачули спушки зулумћари –
Седам бега од бијела Спужа:
Једно бјеше бего Кучевићу,
А друго је Омер Лисичићу,
Треће Алил Ахмет-беговићу,
И Алија Имраимовићу,
Па Усеин Асановић бего,
Ибро Љуца и Авдија млади.
Па кад чуше, на ноге скочише
И дебеле коње појахаше,
Па их ето на Вукчеву кулу.
Дочека их Вукче Страинићу,
Коње води у коњско подрумље,
А бегове на бијелу кулу,
Па им каву и ракију служи.
А двори их Никчева љубовца:
Гологлава као мушка глава.
Гледају је си седам бегова,
Живо им је срце понијела.
Па питају Вукца Страинића:
“А дје ти је Никац Страинићу?”
Вукац на то њима одговара:
“Отиша’ је у лов у планину
И повео хрте и огаре.”
Беговим аврло мило било,
Пију каву и бистро ракију;
Добро их је Вукац дочекао:
Заклао им овна четвртака
И убио челу пријесједу;
Даје вино, а даје ракију
И сувише шербет-медовину.
Пошто пише и кад вечераше,
тада рече бего Кучевићу:
“Чујеш, море, Вукче Страинићу!
Подај мене Никчеву љубовцу
Једну ноћцу у конаку моме,
На поклон ти данак и харачи!”
Тад се Вукац у невољи надје,
Па он своју снаху погледује,
А влахиња погледује Турке.
Видје Вукац бруку и невољу,
Прошета се испод б’јеле куле;
Пита љубу: што ће и како ће,
Зна ли Никац куд је обрнуо?
А она му тако одговара:
“За Никца ти казат’ не умијем,
Ни о томе тебе сјетовати,
Него ради како ти је драго!”
Па се Вукац на дворове врати,
Ал’ му снаха сједи медју Турке!
Па говори Вукац Страинићу:
“Снахо Јело, шинула те гуја!
Чудно су ти омилили Турци
Као што си медју њима расла;
Знаш кад чује Никац Страинићу
Посјећи ће и тебе и Турке!”
Трену млада ка’ да се помами:
“Мио свекре, право да ти причам,
Ја сам мњела, живота ми мога
Да су ово тебе пријатељи,
Кад их "вако стимајеш на кулу!"
Па искочи млада из Турака.
А скочише сви седам бегова,
Ухватише Вукца Страинића,
Савезаше уз дирек од куле
Јадног старца за танке конопе,
И дванаест слуга похваташе;
Похваташе, па их савезаше;
Ухватише Никчево дијете –
Луда Гаша од седам година,
Те из куле д’јете истурише;
А несрећну Јелу ухватише –
Ухвати је беже Кучевићу,
Поведе је у танку одају…
Луди Гашо као змија цикну
Па побјеже у гору зелену.
Бјежа д’јете ноћно без мјесеца,
Док дубоко у планину задје,
Заспа Гашо у гору зелену
Но погледај чуда изненада:
Ту се Никац нагонио близу,
На катуне код својих чобана;
Код чобана доша’ на конаку
И за њиме хрти и огари.
па огари Гаша нападоше,
И дијете пашчад познадоше;
Па у гору код њега легоше.
Ето Никац код својих чобана
А нема му хрта ни једнога,
Па се чуди Никче Страинићу
Дје су њему хрти и огари;
Хрте ваби, ништа не помаже.
Па се опет Никац подигнуо,
Да он хрте и огаре тражи.
Стоји писка хрта и огара,
Јер чујаху Никца господара,
Ал’ дијете оставити неће.
А зачу их Никац Страинићу,
Па ми право на огаре додје;
И ту видје чуда изненада:
Медју њима мали гашо спава,
Спава Гашо као јагње младо.
Никац се је томе зачудио,
Па за руку Гаша дохватио
И од сна га Никац разабрао;
Умио га студеном водицом.
А дијете уморено љуто,
Од сна се је једва разабрало.
Па га Никче Страинићу пита:
“Од куд, Гашо, у гору зелену?
Која те је нужда доћерала!”
Дијете му право кажеваше:
“А, мој бабо, Никче Страинићу!
Слушај бабо, да ти јаде кажем
А за нашу охадјену кулу:
Ту додјоше из далека људи,
И нашега дједа савезаше
И свезаше слуге свеколике,
Моју мајку за руке узеше,
Уведоше у мрачну одају,
А из куле мене изтурише
И од куле врата затворише.
Ја побјегох гором у планину
Да ти, бабо, ове јаде причам!”
Кад зачуо Никац Страинићу
Што  му каже нејако дијете,
Олану јунак како огањ живи;
Собом узе нејако дијете,
Остави га код својих чобана;
А дебела дјога закрочио,
Па полеће кроз гору зелену …
Таман први пјевци ударили,
Додје Никац под бијелу кулу;
Па пред кулу одјаха дјогина,
И од куле отворио врата.
Кад погледа по бијелој кули
Ал’ је кула пунана Турака!
Пију Турци каву и ракију,
А Кучевић у одају спава.
Трену Никац ка’ од неба муња,
А повади мача зеленога;
На бегове загон учинио,
И посјече бега Лисичића.
Како бега земљи обараше
И на Никца пет рана падаше;
Ал’ се Никац ранам’ не подаје
Но на Турке боље насрнуо.
Побјеже му Ахмет беговићу,
А стиже га Никац са андзаром,
На двије га поле прекинуо.
Па се врну у бијелу кулу
И од куле затворио врата,
На бегове мушки насрнуо;
Па посјече Имраимовића
А Авдија бјежи на прозоре;
И њега је Никац пристигнуо,
мачем ману по свилену пасу,
Док у двоје паде у авлију!
Усеин му кроз пендзер искаче,
Те обије ноге саломио.
Ибро Љуца остаде у кулу,
Писну Ибро, зове Кучевића,
А Кучевић из одаје сијну
И на Никца оба ударише.
Ма се бије Никче Страинићу,
И њему су ране одољеле,
Хоћаху га освојити Турци.
Но дотрча Никчева љубовца,
Она видје што се урдаило;
Па је турску сабљу орихватила
И до старца Вукца долазила,
Посјече му на руке конопе.
Плану Вукац ка’ од горе муња,
Намах турску сабљу уграбио,
Ибра Љуцу лако ударио:
Кроз срце му сабљу протурио!
За собом се старац окренуо,
И он видје бега Кучевића
Дје се с Никцом бјеше ухватио
И рањена Никца освојио.
Но дотрча Никчева љубовца,
Турску сабљу носи у десници,
Ману сабљом Страинића Јела,
И прободе бега Кучевића.
Беже паде, а Вукац припаде,
Од рамена осјече му главу. –
Посјекоше све седам бегова,
На Никца су девет љутих рана,
Па добави од мора медике,
Те се вида докле се извида.
Ал’ ту више становати неће,
Но отиде главом по свијету
Да он нову постојбину тражи.¹)


¹) у оном крају, гдје је ова пјесма постала, прича се као поуздано; да је породица Страинића живјела у Косовом Лугу – Бјелопавлићима, а на мјесту које се и данас назива: Страинићи. сам овај назив ово нам доста јасно свједочи.
Планина Корица и вода Тројица, поменуте у самом почетку ове пјесме, данас већ не постоје под тим именима, али се поуздано може држати:  да је то брдо Коравац о Ријека Сушица, који се налазе у непосредној близини старе постојбине Страинића, који су се, можда, у оно вријеме тако и називали. Онамо се још приповиједа и то: да су Страинићи (данашње село) негда били постојбина старога бана Страинића, но то је, наравно, мање вјероватно.
По саопштењу дра Јована Ердељановића, доцент биоградског Универзитета, - који је у 1910. години путовао по Катунској Нахији, у циљу њенога етнолошког проучавања, - у селу Мајсторима (на Ловћену) код братства Кустудије одржано је предање, да су они потомци Вукца Страинића. Онои причају, да је неки спушки бег  један пут дошао са заптијама у њихово село и чинио им насиља, због чега њихов предак  Вукац убије бега, и одатле се исели и додје на Ловћен. Пошто је неко вријеме у Ловћен четовао, настани се у Ераковићима, и од њега се разроди данашње братство Кустудије.

Из нештампане збирке:

Ђ. М. – Драговића-Ђуричковића 





БосанскаВила бр. 15-16   1911