Божур

Божур 

 

Даворе нам песме из светих старина:

-Кад је српско царство на Косову пало,

Из просуте крви Лазових јунака, 

И смрвљених њиних златних челенака,

Божур, српско цвеће, тад је процветало. 

 

И кад је све пало и настала тама,

К’о крваве звезде божури су сјали.

Гуслар их је брао, и испод горуна 

Од њих венце плео с наших црних струна.

Ти су венци снагу робовима дали. 

 

Са Орашца пламна синула је муња,

А с Опленца грома затутњала јека.

Пред децом слободе певале су горе;

Из кубура њиних свитале су зоре

И ресиле крвљу поднебља далека. 

* 

Свануло је... Сада мир слободе влада

Изнад равних поља и свакога крша.

И свуд вредна рука бела хлеба има.

А к’о круна свему, међу божурима,

На Косову наш се царски стег лепрша!