Псалам Давидов

 

Псалам Давидов

 

На обале пусте, у вечери касне,

Излазићу с песмом, мој срдити Оче;

Од сребрних зрака месечине јасне

Изабраћу жице, и тад ко сироче

Клекнућу са харфом, од мог бола врелом,

И дотаћи земљу покајничким челом.

 

Крвавићу лице, од падања нице

Пред тобом, што памтиш и не прашташ ником...

Рањавићу прсте о сребрне жице,

Певајући псалме, а пред Твојом сликом

Кандило сунчано палићу сред ноћи,

Не би ли нам био тада у помоћи...

 

Сва зла наша стара и грехове кобне

Примићу на себе, и ко уклет Титан

Мрвићу планине ко мравњаке дробне,

И када олуја прах подигне ситан,

У огроман вихор скрушено ћу лећи

И последњу страшну молитву изрећи.

 

Од језивих речи, кроз молитву страсну,

Са дна морског наше изрониће кости,

И у поноћ стравну, у јецању гласну,

Потресаће небо једна реч: »Опрости!«

Ти се смилуј тада, о, срдити Оче,

На избрани народ, прогнано сироче...

 

Од палмина стабла, висока и витка,

Направићу калем, и црнилом ноћи

Написаћу слова огромна и читка....

Мој последњи псалам Твојој вечној моћи.

...Последња ће тада свршити се битка,

И Мир ће да влада на земљиној мрви,

Искупљен језером наше свете крви.

Календар “Домовина” 1918.