Мусићу Стеване
У прах пала горда перјаница;
С драгим камом, к’о звезда
Даница,
Крај ње сабља дивљу сечу снива.
Мртав јунак као вита грана
Преломљеног горског
јоргована;
Смрт му чело крваво целива.
Мутним небом витлају се врани.
По Косову вук се гладан храни
Срцем људским покошеним
цветом.
Сунце копни и са поља јада
Тоне: гори; крв му зраком пада
Као сузе над умрлим светом.
И ноћ, докле, као мртва
вила,
Спушта своја саломљена
крила
Преко нада и умрлих снова,
На врх куле сву ноћ млада чека,
Са Косова са поља далека,
Војна свога - Љуба Стеванова...
Нема коментара:
Постави коментар