Срцу
Срце моје ти
си у затвору,
У тами те
судбина озида;
Бистре очи
то су ти прозори –
Залуд куцаш
прса без прекида.
На двор изаћ
није ти могуће,
Јере би се
одвећ замамило,
И тако си од
нарави вруће;
У прсима ти
највећа сило.
“Разложити
јесу твоји свјети,
О човјече
све ти то признајем;
Али жеља
моја исто лети,
А на мјесту
истоме остајем.
Прса твоја,
слаби јесу шанци,
Мојом силом
на мах њих оборим,
Па и да ме
стегни јаки ланци;
И њих знадем
длаком да претворим.
Што пожелим,
све то моје бива, -
Кад сам
тужно и ти плачеш тада, -
Тајна свака
у мени се скрива,
Благајник
сам весеља и јада.
Док си
д’јете, ја те искром будим,
Све на игру,
и и на стазу равну;
Ти све чиниш
само што ја жудим;
Не кажем ти
никад судбу тавну.
Кад
одрастеш, ступам с тобом тада,
Водећи те
некад л’јепој нади,
Некад опет к
јазу пуну јада; -
Бег мог
знања ништа се не ради.
У љубави, ја
по сриеди ступам,
У жалости
једнако се смијем;
Час по
лакше, час по јаче лупам,
Сад те
сладим, сад те опет трујем.”
Срце моје,
видим да је тако;
Па те молим:
мирно увјек буди,
Рај ми увјек
слути, а не пако –
Здраво куцај
цару мојих груди.
Не допуштај
сузи да испане
На очима, да
низ лице рони,
У весељу
прати моје дане,
Жалост,
тугу, све од себе гони.
У Бару (Црна
Гора), 1894.
Мило Јововић
“Slovanski
Svet” štev. 4 1894.