Бошко Југовић

 

Бошко  Југовић

 

И задрхта земља под копитом,

Тешки алат кад поскочи вучки,

Ко звер љутит са горскога крша.

Царски крсташ зраком залепрша:

Под њим Бошко полеже хајдучки.

 

Повише се пера паунова

На калпаку плавокоса војна,

Ко сјај зоре над боровом круном.

Силан витез рину снагом пуном;

О бедру му звекну сабља бојна.

 

А под свилом токе заблисташе

Пламом сунца врх облака тавни.

Плаве очи шинуше страхотом.

Све занеме пред божјом лепотом

Оклопници кретоше се славни

 

И све оде... А кад и последњи

Српски калпак ноћ сакри широка,

На кам студен паде госпа једна.

– И на царство тад се спусти ледна

Кобна суза из сестринског ока...