Последњи сан
Бојно копље у кам пободено,
На врху му соко птица сива.
Под њим јунак крвав мегдан сања.
И док звезде
падају са грања,
Тужан месец
Шару обасјава.
А коњ вранац господара чува,
К’о кам гробни
расцветало цвеће.
Црну гриву
загрлила свила.
На срцу је лепе
госпе била.
Ноћ; ни време гору не прелеће.
Само озго, ко да суза мајке
Низ сјај
звездан откинута мили,
Глас давори,
глас даљних облака...
То над судбом младога
јунака
Горска вила уплакана цвили.
Нема коментара:
Постави коментар