Дух боланог Дојчина

 

 

Дух боланог Дојчина

 

Сањам често: у граду Солуну

Један соко крстари по зраку;

Крик му тужан, рашчупано перје,

Круне му се сузе к’о бисерје

И падају на груди јунаку.

 

Сањам често да му копље звизне

И удара у врата од меди;

Врата звекну к’о јек грмљавине,

Мало после бојна сабља сине

И тешка се у крви заледи.

 

Кроз сан питам: „О, вило с Вардара,

Ко је јунак седога перчина?”

Са дрхтањем вила одговара:

„Мрк певачу, то је слава стара;

Дух то ходи боланог Дојчина.”