Нефица ђевојка
(Српско-народна мухамеданска пјесма).
Процвиљела два Насимагића,
У тамници Јашар капетана;
Kњигу пишу оцу Насим-аги:
“О, наш бабо, ага Насим-ага
Више нам је гвожђе додијало;
Тамница је кућа необична;
Није шала ни петнаест дана,
А камоли петнаест година.
Kосе су нам, њим’ се покривамо,
Нокти сун ам, обут би се мого.
Неће Влаше гроша ни дуката,
Него иште Нефицу сестрицу.
Не дај бабо, Нефеу Kауре,
Да до в’јека у њој останемо!”
Kњига дође аги Насим-аги,
Kњигу учи грозне сузе лије,
Виш’ њег стала Нефица ђевојка,
Она баби тихо проговара:
“О мој бабо, стари Насим-ага!
Оклен књига, она изгорјела!?
Те је тако пуста жаловита!”
Бабо њојзи лахко одговара:
“О, бога ми, Нефице ђевојко,
Ова књига од два брата твоја.
Неће Влаше гроша ни дуката,
Тебе иште Јашар капетане.
Поручују до два брата твоја,
Да ја тебе не дам у Kауре,
Да га никад из ње изић неће!”
Проговара Нефица ђевојка:
“Kњигу пиши, бабо, Насим-ага,
Kњигу пиши Јашар капетану,
Нека купи киту и сватове;
Јаћ у бабо ићи у Kауре,
Да се никад из њих вратит нећу”.
Kад то чуо ага Насим-ага,
Kњигу пише Јашар капетану:
“О, мој зете, Јашар капетане!
Kупи свате, ходи по ђевојку!”
Kад је Влаху књига долазила,
Што би дланом о длан ударио,
За толико свате покупио.
Kад дођоше ђевојачком двору,
У ђевојке л’јепо дочекаше,
И господским даром дароваше.
Kад у јутро јутро освануло,
Чауш викну, даул-хана цикну:
“Хазур ала, кита и сватови,
Јер је хазур лијепа ђевојка!”
Ђевери се хазур учинише,
И ђевојку међу се узеше,
Те на добра коња поставише.
Kад су дошли капетана двору,
Kроз авлију коња протерала,
На авлију коња уставила:
Она иште од тамнице кључе.
Исходио капетана бабо,
Износио од злата синију,
На синију од злата тепсију,
На тепсији савијена гуја,
У зубим јој алмаз каменови,
Из њих бију мави пламенови;
При њима се може вечерати,
У по ноћи, као у по дана.
Проговара капетана бабо:
“Сјаши с коња, моја невјестице,
Овим ћу те даром даровати!”
Говори му Нефица ђевојка:
“Хвала теби, капетана бабо,
Ја ти коња одсједнути нећу,
Док ми не даш од тамнице кључе”.
А он одмах у двор побјегнуо.
Исходила капетана мајка,
Износила тепсију бисера,
Па говори Нефици ђевојци:
“С јаши с коња, моја невјестице,
Овим ћу те даром даровати”.
Она јој се преко руке свија,
Па се седу по јабуци вија,
Те говори тихо, слатким гласом:
“Хвала теби моја свекрвице,
Ја ти коња одсједнути нећу,
Док ми не даш од тамнице кључе”.
У том ступи Јашар Kапетане,
На ногам му хакикли нанули,
Па говори Нефици Туркињи:
“Сјаши с коња, Туркињо ђевојко!
Сјаши с коња, ногу саломила,
Доста си га данас уморила,
Ти га ниси од бабе довела!”
Она њемутихо проговара:
“Лези, Влаше,муком замукнуо,
Да се коњи од бабе доводе,
Девет би их за собом довела,
На десетом млада дојахала.
Ја ти коња ођахати нећу,
Док ми не даш од тамнице кључе”.
Виђе Влаше друга бит не може,
Примаче се коњу и ђевојци,
Те јој дода од тамнице кључе.
Она сјаха као мушка глава,
Те откључа од тамнице врата,
Па испушћа тридесет сужања,
А доведе тридесет бербера,
Да им чисте и косу и нокте.
Сваком сужњу по бошчалук даде,
Свој браћи дванест бошчалука,
Па је онда браћу свјетовала:
“Чујете ли, моја браћо драга!
Гору прођ’те а у другу дођ’те
Напоред су три јеле зелене,
Међу њим’ сам биљег оставила,
Чекајте ме ту до зоре б’јеле.
Ако ли вам до зоре не дођем,
Нит чекајте, нити ћу вам доћи”.
Па ето је на бијеле дворе.
Kад је било вечер по вечери,
Она узе турски абдест на се.
Те је акшам намаз отклањала.
Kад је било вечер по јацији,
Тад младенце у ђердек сведоше.
Kада сједе Јашар капетане,
Нефица му шербе додаваше,
И шећерли кафу из финџана.
Онда вели Јашар капетане:
“О бога ти, Туркињо ђевојко,
Kакав адет у Турака има?
Kакав адет у вашему граду?”
Нефица му тихо проговара:
“О бога ми, Јашар капетане,
Лијеп адет у нашему граду:
Легне момче по мехку душеку,
Ђевојка му пуце разапиње,
Те га љуби под гриоце б’јело”.
Онда леже Јашар капетане,
Нефица му пуце разапиње:
Л’јевом руком пуце разапиње,
А десном му ханџар извадила.
Kако јекну Јашар капетане,
Kако јекну, сва одаја звекну.
Просуше се зарфи и финџани,
Излетјела Јашарова мајка,
А за њоме сестре капетана.
Те стадоше за одајна врата.
Ал’ Туркиња мудра и разумна,
Па се с мртвим Влахом разговара:
“Себи руке, Јашар капетане!
Не стидиш се мајке ни сестрица”.
Мајка се је сина постидила,
А сестре се брата побојаше.
Утекоше кули низ скалине.
Уљегоше у шикли одају,
Те легоше на мехке душеке,
Па стадоше санак боравити.
Kад је било ноћи, у по ноћи,
Тад устаде Туркиња ђевојка.
Поче купит благо по свој кули:
Троје хејбе блага накупила.
Онда сиђе с куле на авлију,
Са авлије на авлинска врата.
На вратима дванаест солдата,
Све поспано, као и поклано.
Онда оде у топле подруме.
У подрумим поклала сеизе,
Из подрума коње изводила,
До три мазге и три добра коња.
На мазге је благо товарила,
А на једног млада узјахала,
А два браћи у гору поведе.
Па отиште низ поље зелено,
Kао зв’језда преко ведра неба.
Kада дође у гору зелену,
Под јелам’ је браћу находила.
Појахаше на добре коњице,
Те одоше свом бијелу двору.
Kад у јутро, јутро освануло,
Уранила Јашарова мајка,
Па све чека Јашар капетана,
Па говори својијем кћерима:
“Вид’те кћери Јашар капетана,
Kако му је цура омилила”.
Па изађе кули уз скалине.
Бубну ногом у одајска врата,
Сама јој се врата отворила.
До кољена у крв угазила.
Kад угледа мртва капетана,
Она цикну као љута гуја!
Па истрча кули на бедеме,
Па испали хава топић мали.
Ту се скупи влашка Далмација,
Те за њима трку учинише,
Ал’ их нигђе стигнут не могоше.
Мостар
Прибиљежио Хак Мухамед
Босанска Вила бр. 2 1897.