Стара црква у Тополи

 

 

Стара црква у Тополи

 

Скромна, к’о ждрал рањен, испод брега стоји

Црква Црног Ђорђа без украса многа.

Још трагове чува, што их турска нога

Погана остави. Ту дедови моји

Узимаху причест, оних тужних дана,

Са крвавом руком преко јатагана.

 

Пред њима је стај’о мрк, голем и страван

Вожд с муњом о бедру и слуш’о пун мира

Сетну верску песму из стара псалтира,

Док је у даљини одлегала раван

Од тутњаве бесних азијатских хата

И делиског тешког завитланог бата.

 

А около цркве ширили се стари

Храстови суморни, као сенке славе,

Гране им шумиле: „Да си здраво, лаве.

О ком пророкују вечни паметари.

Из црнога твога осветничког ока

Српском роду свиће зора са истока.”

 

.. Стоји, чува спомен оних дана тешких;

Орли с дивљим криком изнад ње крстаре.

Зраци јарког сунца крстове јој заре,

Коване од тока пастира витешких,

Што су с песмом знали за слободу мрети.

- Из ње Црни Ђорђе још тиранству прети!