Срђа Злопоглеђа
Космат ћурак од медведа сура
На страшна је огрнуо плећа.
Челна жила на змију те сећа.
У очима замаглила бура.
Два му брка ко два тешка лука.
Гракће гавран на капи од вука.
А кон витез к’о планина црна,
Тешком ногом камен станац слама.
Из ноздрва два му сучу плама.
Црна аша, на њој мртва срна.
Режи под њом пули рисовина.
О ункашу тулумина вина.
Небо стрепи... Блуди магла ниска.
Страх и туга... Само јунак када
Поглед баци, тад се крха, пада
Грање с јела и чује се писка.
Дивљач бежи за ледено стење
И рони се у бездан камење.
Земља стење а мрк јунак ћути;
За њим ступа чета бескућника.
Нема песме, нема бојног клика;
Дршћу горе, планине и пути...
К’о мрак гроба прети црна веђа.
– У бој иде Срђа Злопоглеђа...
Нема коментара:
Постави коментар