понедељак, 31. октобар 2016.

Драг. Најдановић - Добро нам дошли, соколови мили!

Добро нам дошли, соколови мили!
Од Драг. Најдановића

Грме топови са Калимејдана,
У цркви свакој сјаје се олтари
Двоглави оро високо шестари
Ко у време гордо Силнога Душана.
Збришите умор с потавнелих лица,
Хероји наши и јунаци мрки
Прошли су дани крвави и грки
Венце вам плете ваша престоница.
И кличе вама који сте крв лили,
Ускликом топлим силнијем од свију
Срцима нежним која топло бију:
“Добро нам дошли, соколови мили!”
И кад прођете венце и капије
Увече што нежне сестре рука расу,
Осетите се у том светом часу,
Горди – мислећ на оне што их није.
На њих што паше, на умрле диве;
Помолте се под статуом Вожда,
За оне који само тренут можда
Осташе мртви, да вечито живе.
А затим смерно нека војска цела
Приступи Вожду – и док звона брује
Громко и да цела Европа чује,
Кликните:”Мисли твоје сад су дела”.


“Балкански рат”    бр.  29    1913.







недеља, 30. октобар 2016.

Дубочки дочек Омер паши

Дубочки дочек Омер паши*

Редом сједе Дубочани Турци,
Мађу њима Назиф ефендија,
Проговара Назиф ефендија:
“Чујете ме, Дубочани Турци,
Сјутра ће нам Омер паша доћи.
Kако ћемо пашу дочекати,
Своје русе главе откупити?”
Вели Муса:
“Ја ћу дон’јет кисела купуса;
А паша ће премахмуран бити,
Па купусом махмурлук разбити;
Тим ћу своју главу откупити.”
Вели Дука:
“Ја ћу дон’јет десет ока лука,
И пашиној војсци разд’јелити;
Тим ћу своју главу откупити.”
Вели Зила:
“Ја ћу дон’јет четир’ оке сира,
И пашиној војсци разд’јелити;
Тим ћу и ја главу откупити.”
Вели Зилка:
“Ја ћу донијет Товар сирка,
Те пашине коње нахранити,
Па ћу и ја главу откупити.”
Вели Мујо Бобош:
“Ја ћу утећ’ и сакрит’ се у кош.”
Вели Алија Дуги:
“И ја ћу богме за тобом други.”
Вели Осмо Буковац:
“Шта ћу ја на сред пута кукавац?”

Прибиљежио: Алекса

*) Овим пркосе Kобашани Дубочанима.


Босанска Вила  бр. 7   1909.







субота, 29. октобар 2016.

На Брегалници

На Брегалници

Јасно трепере звезде,
По поноћи коњици језде:
Ватре се виде далеко,
Стој! чу се да викну неко.

Одговор беше: наши смо,
Бугарин ил’ Србин браћа смо!
Ми нећемо пуцати први,
Браћа смо, не тражимо крви.

Одједном плануше пушке,
Подигоше се мишице мушке;
Разви се страхотна борба,
Бију се братство и злоба!

Са једне стране зачу се
Једина реч чи крик: 
Зар мучки ме нападе брате?
Ноћ је, не видим ти лик.

Ја сам, ја, Србине, брате,
У мојој, треба да знате,
Има још татарске крви,
За то сам пуцао први.

Зар то је, небрате, награда,
Што те онда брањах, кад страда,
То ми је хвала за Једрене,
И неспане ноћи студене. –

Борба трајаше очајна,
Док Србима не дође одмена;
Тад викнуше јунаци ура!
Брегалница постаде црвена.

Сунце се појави озго,
Србину Бог је помог’о;
Потуче небрата до ноге,
Освети Сливницу, па оде.

“Балкански рат”  бр. 39












четвртак, 27. октобар 2016.

Хајдук Вељко

Хајдук Вељко

Ој крајино, јуначка хаљино;
Неготине, ћерћели кошуљо
На јунаку, на делији Вељку, -
Он се тобом, ти се њиме дичиш,
Он не чека да му Турци дођу, -
Јуришање њему даровање;
Из ненада грђе Турчин страда
Кад се Вељко са јуриша врати
Он истреса из чепкен-рукава,
Из јелека, око срца свога,
Трњинице, пушчане дарове,
Чиме су га даровали Турци.
Пита Стана: колко имаш рана?
-“Немам, Стано, рана од Турака,
Већ ја имам рана од Србаља
Без помоћи стрмо ћемо поћи.
Злоба злоби док ми не докоби.”

“Српско Коло”   год. III





среда, 26. октобар 2016.

Поносна Босно, подигни главу

Поносна Босно, подигни главу!

Поноснаа Босно, подигни главу!
Спери са срца рану крваву,
Јер твоја браћа мире се, друже,
Да ти мелема за рану пруже.

А Видов данак, и он је вес’о,
Проклетство старо са себе стресо;
Вид’о  је доста крвавих дана,
И Српству доста задао рана.

А сад нам, сада радостан дође,
Кад братац брату весео пође,
Да се загрле, да се измире,
Да братску љубав међу нас шире,

Па да у слози, љубави, миру,
Већ крај учине сатанском пиру,
И твоју, мајко, уздигну славу,
Поносна Босно, подигни главу.


Босанска Вила бр. 5   1897.







уторак, 25. октобар 2016.

Једрене

Једрене

Студни ветри смете вију
Пустош нема – влада студ;
Пред Једреном Србин стоји,
Бодрим оком гледа свуд.

Не плаше га бесни ветри,
Нити турског топа гром;
У грудма му срце бије,
Што од турске створи лом.

Лагано се сутон спушта
Тамна ноћ вет грли све;
Поздрав шаље завичају,
Он за своје премиле.

Студни ветри уздах носе,
И са њиме жеље те:
Поздравте ми оца, мајку,
Љубу, сина моје све …

Кажте њима у туђини
Под Једреном с’ борим ја;
Срећа њина, отаџбина
То је моја нада сва.


“Илустрована Ратна Кроника” св. 47






понедељак, 24. октобар 2016.

Палим херојима

Палим херојима

Када нам синови дођу са бојишта,
Запојени славом, к’о  мирисом цвеће,
Уморни и лепи и жељни огњишта –
Многи, што одоше на ратна војишта,
Вратити се нама, вратити се неће.

Они су остали испред Куманова,
Мердара, Прилипа и око Битоља
Као мртва стража поколења нова
Ко живи гробови, као златна слова,
Ко довршен завет са Косова Поља.

Они су остали и код Елбасана,
На Љешу и Скадру, крај Јадранског Мора,
И њихове груди са седамнест рана
Позивају себи децу нових дана
Одбеглу слободу пробуђених гора.

Они су остали на Ретким Буквама,
Око Брегалнице и Велбужда стара,
Бранећ’ своје земље од навале срама,
Од пљачкашке хорде и крвавих кама,
Од отровне мржње потмулих Бугара.

Када нам синови дођу са бојишта,
Наћи ће загрљај и дочек и цвеће,
И још топла, знана и жељна огњишта,
Али место оних са ратног бојишта
Што нам се вратити никад, никад неће
Што за земљу мреше, што их земља узе
Доћи ће црнина, бол, јаук и сузе
И вечно сећање за надгробне свеће. 

“Балкански рат”    бр.  29    1913.








недеља, 23. октобар 2016.

Рикард Каталинић Јеретов - Српској браћи




Српској браћи

Мојег виенца браћо, нема, јоште нема,
Од пјесме је сваке боља шутња ниема,
Не може вам Хрват да опјева славу,
Ни ловора граном да вам вјенча главу,
Та најлепши виенац и најлепше слово
Вашој вјечној слави то је Куманово!
Косово је васе…Цар се Душан буди…
И Марко је усто!... Ви сте данас људи!

Наша јадна раја ето из далека
Чула, гдје се ори ваша бојна јека,
Шутјела је само; што ће раја биедна
Свога круха гладна, своје воде жедна?
Хтјела је заорит - - ал’ закука јаче,
Да у вашим мртвим своје живе плаче
Убише је патње недаће и муке,
Не зна раја више нити у хајдуке!

Не треба вам пјесма од брата Хрвата,
Јер су ваша дјела пјесме суха злата!
Ви сте својом снагом укорили зору
И вратили сунце родјеноме двору,
Позвали сте Марка на пир нове крви:
Хероји сте данас на Балкану први.
Са Бугаром братом удристе још боље,
Виенац васе славе реси Дринопоље!

Мојег виенца нема… Тражим болну рају,
Да је слабу купам у вашему сјају,
Да је крстим опет вашом рујном крви
Да постану орли њени слаби црви,
И науче ови невољни спети,
Да је добро живјет, ал’ још боље мриети,
И кад негве стисну и ноге и руке
Онда треба поћи опет у хајдуке!

Рикард Каталинић Јеретов


“Балкански Рат” бр. 15








субота, 22. октобар 2016.

Милан М. Петровић - Ја


Ја
Ја никада не дам да ме к'о пса воде
О челичном ланцу гробари слободе!
На ноге сам стао испод њеног стега,
Слобода је за ме - алфа и омега!...
Ја не дам човеку да ми љубав стекне
У часу кад оба живимо у срећи,
Који ће се мене пред страхом одрећи
Трипут док први пет'о кукурекне!...
Ја имам свој олтар на дну вреле душе,
Што га никад буре не могу да сруше.
Ту стоје две капи материног млека,
И кап свете крви Распетог Човека.
Ту мирише тамјан, што гори на жару,
И ту, у час онај кад певам и плачем,
Мој херувим слеће са пламеним мачем,
И никоме не да да приђе олтару.
Милан М. Петровић













петак, 21. октобар 2016.

Тврђа Србина у вјери

Тврђа Србина у вјери
-Српска народна поесма-

Везак везла сеја тефтедара
На чардаку на дебелу ладу,
Туд’ пролази Раде неимаре,
Вели њему сеја тефтедара:
“Лијеп ти си, Раде неимаре,
Да л’ се хоћеш јунак потурчити,
Дала бих ти пола Сарајева,
И по блага брата тефтедара.”
Ал’ говори Раде неимаре:
“Ој Бога ми, сејо тефтедара!
Не бих ти се јунак потурчио,
Да ми дадеш и све Сарајево,
И све благо брата тефтедара.

Српско Коло  год. II




среда, 19. октобар 2016.

Никола Јосифовић - Порука

Порука
-Из збирке “Песме Отаџбини”-

                                          г. Раји Бојићу

Доћ’ ће скоро дани да одбацим мача
Да се слегне борба крвава и љута,
Да нам место суза, уздаха и плача,
Кроз зелена поља цвећем оденута
И планине наше Слобода заблиста!...

Доћ’ ће жељни дани да вас видим с нова
Мила земљо моја, и свилена стада
И огњиште старо нахерена крова,
Да загрлим љубу која ми се нада,
С венцем око главе ловорова листа!...

Загрљен са браћом вратићу се вама:
Шумадијо дична и Ресаво равна,
Јер зора заблиста новог светлог дана,
Јер нам поколења постадоше славна,
А у души браће љубав топла, чиста!...

Али опет скоро отић’ ћу са мачем,
Задојен јунаштвом другој мојој браћи,
Која јоште дане проводе са плачем
У тами и ропству, коју душман тлачи
Којој је дан и ноћ увек једна иста!...

А ти земљо моја чувај прах дедова,
Као и сад што си чувала за боја,
Док свој браћи мојој Зора сине нова;
Вратићу ти земљо, ја капима зноја,
Кад се вратим с венцем ловорова листа!...

Никола Јосифовић

“Балкански рат”   бр. 20