Милош Обилић
Сетан к’о дан лета Миољскога,
Диван као сунце на истоку,
Кад завитла низ тиморе тмину,
Змај Обилић на бесном Ждралину
У смрт рину са тугом у оку.
А ко муња кад у ноћ запара
Тешка сабља у руци му сину.
Смрт се пред њом стрмоглавце свали
Људске крви запљуснуше вали.
Соко с кликом под небо се вину.
Огњен јунак, змајевита снага,
Коњ виловит, сабља опчињена...
Али залуд, да три срца има,
Нема њему Богом побратима,
Вечног мира покрила их сена.
Помор кркља... На хиљаде свуда
Пусти леже и чалме и ћурци.
И би срећа изнела јунака.
… Ждрал се сруши сред тисуће рака,
– Тад Милоша савезаше Турци.
Нема коментара:
Постави коментар