Др. Мир. Спалајковићу
I
О НАРОДУ И СЛОБОДИ
II
О ЖИВОТУ
III
МОЈА ЉУБАВ
петак, 13. новембар 2026.
У место поговора
У место поговора
Тешко
је писати Поговор каквоме делу, јер за то треба и времена и расположења, а
свега тога код мене нема. Болест ме у овај мах ломи, па за то ћу се са неколико
потеза одужити позиву свога младога пријатеља Дим. Јефтовића-Полимца и изнети
свој суд о његовим песмама.
Полимац
је млад човек, студент скулптуре, родом из Пријепоља у Ново-Пазарском Санџаку,
дакле, из онога краја у коме је сваки Србин на мртвој стражи у одбрани вере и
слободе.
Почео
је певати у раним својим годинама. Сретао сам се чешће са његовим песмама по
листовима и часописима. Његова појезија дели се на два одсека: лирски и
патриотски.
Лирска
му је појезија нежна, сентиментална, пуна младалачке тежње за нечим лепим, па
било то у чаробној идили, било у очима какве враголанке са београдског корза.
Па ипак, и ту се по кад кад осети бол за својом домовином. И док су ту осећаји
нежни, дотле у песмама са патриотском тенденцијом кипи душа једног снажног
горштака, чије племе, оковано у окове угњетача Српства страда и пропада. Он би
хтео да му је род слободан. Глас са његове уздрхтале Лире одјекује силно преко
поља и ливада његове несрећне отаџбине, да у грудима потлаченога народа пробуди
успавани дух за слободом.
Полимац
има врло нежних осећаја и дара, само, разуме се да тај дар треба полако али
стално развијати. И кад би се отресао притиска извесних тенденциозних ствари од
чега смо многи у своје време патили, он би био први песник из тих Српских
крајева, који жељно очекују свога народнога барда, као што вековима очекују и
свога генија који ће народ повести у бој „за крст часни и слободу златну.“
23.
фебруара 1909. год.
Београд.
Чика Љубинко
Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Са Молдаве
Са Молдаве
(Из
успомена на Златни Праг)
Синоћ слушах како тужно
Низ Молдаву шуме вали;
Док врх мене са Сјевера
Пролећеше на Југ ждрали:
Срећан пут вам топлом Југу!
Срећно свијет пропутујте!
Збогом! Збогом али само
Једну моју жељу чујте:
Све поздрав'те тамо, гдје је
Отаџбина моја стара,
Око мога мутног Лима,
Хучне Дрине и Вардара.
У Прагу 1907.
Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Бесмртноме Карађорђу
Бесмртноме Карађорђу
На дан
постављања темеља његовом споменику
Ти, што си вјечну добијо славу,
Херојским срцем на свети мач,
Подигни данас витешку главу
И Херцег-Босне послушај плач.
Гдје стара прошлост још Србе сјећа,
Тирјана клетих гдје влада б'јес,
Гдје мора синут слобода већа
Кад кобни Балкан осјети трес.
Кад бурно доба наступа ближе,
Бесмртни твој се прославља труд;
Српска ти војска споменик диже,
За твоју мис'о залаже груд.
Чуј како с твога крвавог града
Топови грме к'о с неба гром!
О, здраво да си Србијо млада!
Бесмртна слава хероју твом!
Слава ти, Вожде, бесмртном духу
Што Српству креће у руке мач!
Доста је Српство у црном руху,
Највећих јада давио плач!!!
30. новембра 1908. у Београду.
Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Bila Hora
Bila Hora
(Бијела
Гора, мјесто пада чешке Краљ.)
Још хиљаду шест стотина и двадесет љета кобна
На Словене војску диже Германија увијек злобна!
Bila Hora тог је дана огрезнула сва у крви,
Док лав паде, и чешке се краљевине круна смрви!
Све од тада ову славну краљевину ропство бије,
Мјесто стега Чешког рода, црно жути стег се вије.
Триста љета Нијемци су ту стварали чуда разна.
Да униште народ ови, да остане земља празна.
Триста љета од када је Чешке пала сјајна круна,
Али Чешка, сем слободе, још је сваке среће пуна.
Праг 1907.
Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Венеција
Венеција
(Један
поглед на Венецију)
Бијели свијет славу ти ц'јени,
Градова дичних, Богињо стара,
Слуш'о сам, многи рек'о је мени,
Да нигдје немаш љепотом пара.
С љепоте твоје, Богињо стара,
Теби се многи путници диве,
Ал' тај се сваки сувише вара,
Јер не зна мјеста, гдје Срби живе.
И ти си можда већ чула сама
„Ратова кућу“ - Београд древни
Над ким се вјечно дизала тама
Пушчаног праха, у старо доба,
Европа кад се плашила гроба..
Он стоји гордо на једном вису,
На ушћу Саве у Дунав хучни...
Који га јади још били нису?!
* * *
У њему света слобода сија;
Над њим се српска застава вија...
Ту мјесто мора Сава се блиста,
Природа пуна мириса чиста.
С вечери мирне, ил' зоре плаве,
Кад бацим поглед около Саве,
Градова старих, Богињо славна,
Рек'о бих моме лијепом граду,
Да ниси ни ти љепотом равна.
Венеција 1907.
Димитрије М. Јефтовић - Полимац - На бранику отаџбине
На бранику отаџбине
МОТО:
Нека живи ко хоће да мре,
А нека мре ко хоће да живи! —
Престолонаследник
Ђорђе.
На Марици
и Косову изгубисмо царство своје
Али прво: свака стопа крваве је била боје,
Док је други моме роду испод грла ногом стао,
И одуз'о сву слободу и све друго што је знао,
Тако пуних пет столећа ропства су нас злобе биле,
Ал' се наше топле жеље нису никад угасиле;
Жеље свете за јединство, спас народа и слободу.
На срцу су увјек биле прегаженом моме роду,
И можда би још и сада сви сањали о слободи,
Ал' се херој неумрли у Тополи славној роди,
Карађорђе, српска дика, што се смјело у бој диже
На оружје и с народом неумрли успјех стиже.
У витешком сваком боју он је ув'јек био први,
Док Србију ропства спасе и тирјанску силу смрви.
Од Тимока па до Дрине он постаде владар дика,
Од Авале до Сјенице и мог ледног Јадовника.
Од тада је сто година, Србија се развијала
И к'о сунце топлог маја, пред свјетом је ув'јек сјала,
Сваком болу српског срца Србија је лијек била,
Јер њен ор'о спремао се, да рашири Српством крила.
И тако се
народ српски спасавати по'чо јада,
Ал' сад му се опет спрема ново ропство изненада,
Чија прошлост на све стране свједочи ми љета тавна
Ропство коме нигдје више на свијету нема равна.
А на славну Херцег-Босну да још сада ропство вргне
Беч се спрема и од Српства за навијек да их тргне,
И Србији усред срца, да забоде нож крвави,
Да се никад, никад више не надамо бољој слави,
Да цијели народ српски тог удара боли рана,
И вјечито да нестане српског царства са Балкана.
Да наш славни Ор'о Б'јели црном орлу буде жртва
И за српски народ цјели, да Србија буде мртва!
Да нестане листом Срба што им слава прошлост кити
О, Европо, опушћела! зар то смије икад бити?!
То не смије бит' никада, да немамо нигдје ништа,
Већ и кад би сваки Србин погинуо сред бојишта.
И кроз који данак јоште винуће се Ор'о Б'јели
Можда у смрт, али ће га бар памтити свијет ц'јели
За свој народ и слободу ми нећемо жалит груди,
Јер смо Срби, а Срби су увјек били храбри људи.
Сјећате л' се бар хероја, што из праха славу диже?
Сад праунук истог дива за бојиште свето стиже.
Млади витез још сад има све знамење старог лава,
Крв је иста, срце исто, будућа га чека слава.
Стојте сада! Куда тако на југ српски, о тирјани !?
Вријеме је да видимо, ком' су дошли кобни дани,
Да видимо да л' је Српство дједовина вашег цара ?
Или оног, што је Српством царевао са Вардара.
Пријавите се на:
Постови (Atom)