Mihovil Pavlinović - Putni Spomenak godine 1864.

 
 

 
 
 
Putni Spomenak
godine 1864.
Od Mihovila Pavlinovića
 
 Slovinski sine, matere dične,
Jel ti se tuga o srce svila,
Na ljute jade, na suze gorke,
Štono sirota, sirotom lila?
Preni se, stani, pogledaj širom,
Na svoga roda zavične stane;
Pa mi se diži, iz doma težka,
Da tvomu srcu od tuge lane.
 
Sa primorja, sa visokih dvora¹)
Pogledajde na to sinje more,
Kako pusto pod tobom talasa,
Željno svoga stara drugovanja,
Drugovanja jedarah i ladja; ²)
Pa zajuri nadušenim plavom, ³)
Kroz otoke dalmatinske divne,
Izpod bielih primorskih gradovah,
Što se morem pašu i mejašu,
Što se morem kite i bogate,
I što mu se umivaju valom.
Te mi stani na hrvatskoj Rieci,
Odkle morski labudovi leću,
Pučinami i dalekim svietom,
Da se ime hrvatsko spominje
Gdje se do sad spominjalo nije.
Uza strane ti mi se tad primi,
Ljute krši, brda starovita,
Odkle siplje božije vrijeme,
Odkle sjever duši i pokrši,
Štogod nije gvozdeno i kršno,
Štogod nije svojsko i hrvatsko.
Niz brdine i osovne strane
Gledaj pusto gorje i jelovје;
Slušaj huku gorskijeh potokah,
Gdje se legu hrvatski sokoli,
Živi kremen, u kremenu živom.
Pa se spusti trudan i umoran,
Ka Karlovcu junačkomu gnjezdu,
O kojem se stara sila skrši,
Stara skrši, a nova obrši.⁴)
Popij čašu i nazdravi braći,
Zavezi se poljem i širinom,
Kroz tu slavnu staru Banovinu,
Koja se je krvlju premiesila,
Pustom krvlju turskom i hrvatskom.
Haj, pohitaj, osamljen putniče,
Haj, pohitaj, bijelom Zagrebu,
Vidiš kako j’ ruke raširio,
Brdom digo glavu uznositu,
A Savi se poljem razkrilio,
Da okupi sve što je hrvatsko,
Da ogrli sve što je Slovinsko:
Mudre glave, zbore i nauke,
Naše bane i naše vladike,
Naša prava, naše navičaje,
Što je nami od starine bilo,
I što nam je do danas branjeno.
Tu će tvomu srcu odlanuti,
Jer ćeš prvo uhvanje nazreti;
Tu ćeš vidjet da Hrvatska živi,
Živi, brate, u mudrijeh glavah;
Živi, brate, uz ljute takmace.
 
Oj rane ljute, hrvatske rane,
Što nam ih zada dušmanstvo kleto!⁵)
Oj rane ljute, izdaje, strasti,
Nevjere bratske sjeme prokleto.
 
Oj nediži tu zavjesu crnu,
Što prekriva te crnije duše,
Nego hiti, parovoznim mahom,
Kroz to polje što Savom druguje,
Da obilne koševe nameće,
Da uzdiže šume pod oblake,
Da sve daje na odmet ljudima.
Pa kad staneš na Sisku na mostu
Gdje u Savi Kupa svoj glas gubi,
Iz tih stribah starovječkih poznaj,
Kakvim skokom ta je zemlja bila;
Iz tih kladah i japijah šumskih,
Znaj što nosi topove francuzke,⁶)
Znaj što daje i srebro i zlato,
Naše zlato u tudjinske ruke.
Otle sjedni u vatrenu ladju,
Da te ona premeće niz Savu.
Njom prebiraj ta vremena davna,
Podnimi se nad tom vodom mutnom;
A kad njojzi i Una dohrli,
Obziri se i desno i lievo,
Imaš radšta, imaš i nadašta:
S jedne Bosna, s druge Slavonija,
Posavina i tamo i amo,
Močvarina i obilje mrtvo;
Mrtvo polje, mrtve poselice,
Stražarnice prama stražarnicam,
Da stražari nad tim mrtcem bdiju.⁷)
Amo, brate, sam se vojnik radja,
A onamo sirotinja raja.
Tu, bi reká, zavičaja nema,
Oliš ptiću samotnom pjevaču,
I medvjedu gorskoj haramiji.
Tu bi reká, zemlja ždere ljude,
Liepa zemlja koj prilike nema.
Pa kad si se tih nagledo jadah,
Takih jadah u takoj ljepoti,
Maši mi se polja Slavonskoga,
Okreni se ka istoku suncu,
Tjeraj priekom na Djakovo stojno,⁸)
Gdje se vije hrvatska zastava,
Srce bije Slovinskog naroda.
Tu ćeš naći vilinske dvorove,
Tu ćeš naći milje i obilje,
Štono srcu domorodnu sladi,
Čistu dušu diže i snebiva.
 
Oj srce tužno, srce Slovinsko,
Pohitaj, gledi, Jurjeve dvore;
Na čistom zraku, Slavonskom valu
Smiju se pusti, sami ti zbore.
Ulizi, leti! susreti bratski
Odasvud hite, ljubav te srita;
Ulizi, vidi, ponude, dvorbe,
Duh te Slovinski sam obuhita.
 
O Jurju, Jurju, Vladiko dični,
Tko ti toliki, plam duši dade?
Tko rodu svomu, takoga posla,
Da srcem srce svakomu nade,
Do samog Boga, naroda moga?
 
Oj, ne gledaj na ljepote svieta,
Nezamieraj ti bogastva zemlje,
Ni brdine, ni uvale čarne,
Ni ugojne konje, ni volove;
Nego gledaj gnjezda nakićena,⁹)
Odkle leču sivi sokolići,
Preo Bosne, preo Slavonije;
Gledaj sgrade, gledaj zadužbine
Što tudjinstvu platit će odkupe.¹⁰)
To razgledaj, pa mi se odmaraj,
I narodu budućnost pogadjaj.
Gledaj djela pa mu srce poznaj,
Slušaj rieči, njima dušu lieči.
Da si pribjeg tu bi ubjegnuo,
Da si stanik tu bi ostanuo;
Al’ si putnik, pa se putom bavi.
 
Kreni zemljom i hordijom niemom,
Što sred polja Krajinom nazivlju;
Gledajući i razgledajući
Same šume i same dubrave,
Kroz sela ćeš drvena pohitat,
Jer za duše utjehe ti nije,
Ni za oka vesela gledanja.
Dunavu ćeš doći do obalah,
Na kojim se Vukovar popeo,
Sriemske župe sborna varošica.
Upri kolma u te kaljužine,
Jal’ neka te prašina obaspe;
Al’ nepuštaj Sriema bogatoga,
Nit mimodji Srbskih namastirah.
Nego širom polju zavezi se,
Fruškoj Gori u goste polazi,¹¹)
Gdje se gora uz Dunavo mili,
Vitkim šumam, vilnim pobrdarjem,
Ka djevojče u livadi travnoj:
Bleče stada janjac i ovaca,
Muču krda vitorogih voka,
Hržu konji na alakše čili,
Ptice poje, potoci romone;
Sve se divnoj Fruškoj gori splilo,
Jal podanju poljem se razlilo:
Brdo brdu odgovara divno,
Prodolina prodolom se druži;
Niza svaku studenac žamori,
Sa dna svake samostan pomalja.
Tu su dične Srbske zadužbine,
Tu su moći, tu su spomenici.
Logom leže Uroš i Lazare,
Tu dopala čaša Lazareva,
Sa Kosovske udesne večere.¹²)
 
Da, zavjetni roda zatočniče,
Uči povjest tamnu i krvavu,
Celuj moći doma branitelja;
Odreci se predsudah prokletih,
Štono braću drobe i razmeću;
Pa nazdravi čašom i desnicom
Vjeri tvrdoj, bratskoj slogi svetoj.
 
Oj nam resti goro, sjajna goro!
Na hrvatskoj zemlji nasadjena.
Tebi tekli Srbi i Hrvati,
Prvobitno da ponove bratstvo!
U tebi se zametnulo gnjezdo
Slovinskoga jata jednolika!
 
Haj putniče poljem i pučinom,
Dok naidješ na zemlju ugarsku,
Gdje se Novi razbusao gojan,
Pod sred polja nasadjeno cvieće,
Na Dunavu svileni pojase,
Gdje se splilo Srbstvo i razvilo,
Da svom domu zameće temelje,
U kupljenu krvi zavičaju.
Ti ćeš vidit kako se boriti,
Sa tudjinom u zemlji tudjinskoj;
Zapamti ćeš što su bieli dvori,
Kad ih tudje otvaraju ruke.
Haj pohitaj na jezero sinje,
Gdje no Sava sreta se Dunajem,
I njemu se u naručje svija,
Da ogrle grada Biograda.
Izdigo se kao labud bieli,
Uznio se kao paun zlatni,
Nanio se i tamo i amo,
Nadgleda se na dva ogledala:
Očim pali Bosnu i Srbiju,
Pozdrav daje srodnoj Bulgariji.
K njemu gleda što je progledalo,
Njega zove što je ucviljeno;
On da sveti Kneževu večeru,
On da kaje dana Vidovdana.
Velika je ta promisa božja,
Duboke su naše rane ljute,
Malahne su te gospodske ruke,
Da napišu što se pisat neda,
Da razdrieše što je mrtvouzno,
Da pogode što je nepogodno.¹³)
 
Biel grade, bieli nam se za se,
I za svoju kitnu Srbadiju.
Bio uzor sloge i napredka,
Bio uzor narodnih vrlinah;
Uzor knjige, uzor običaja,
Uzor svoga i svoje starine.
Tudja majka srca neveseli,
Tudj običaj, tudju gradi dvore.¹⁴)
 
A ti, hajde, dalek moj putniče,
Prebaci se na Kotorske strane,
Gdje su naše utonule stiene,
Gdje primorske majke i sestrice
Jutrom glede na to sinje more,
Jeda l’ znaje od svojih putnikah?
A večeri pitaju valovâ.
Nisu l’ njine zaždirali drage?
Boga zovni starini pomorcu,
Čuj ga malo, kako ti povieda,
Što se tamo preko svieta radi,
Što je narod, što li je sloboda;
Kakva nam se rodoljublja hoće,
I kakve nam predsude smetaju.
Pa se propni lomnoj Gori-crnoj,
I spusti se na Cetinjske dvore;
Tu da vidiš slobode hramove,
Tu da poznaš Slovinsko uzdanje;¹⁵)
Da naučiš živit i umrieti,
Za spas roda, za slobodu doma.
 
Oj Goro, crna dušmanu kletu,
Crni se, crni, na vieke njemu;
A rodu svomu, zbieg da si tvrdi,
Ponos, utjeha, srcu našemu. 

Primjetbe 

¹) Podgora. 

²) Prije mletačke zapreme, hrvati su bili jaki na jadranskom moru; liburni, dubrovčani, neretvani, kotorani su plovili na daleko. 

³) parobrodom. 

⁴) ljuta senjska bura i zaliev podgorski; te prenosno: korenito hrvatstvo i čelik-srdce junaka krajišnika (graničara). 

⁵) prije najtvrdji klanac proti turčinu; poslie najmilije guvno njemčenju i vojničenju. Krlovac grad najslavnije se održao, u svakoj toj borbi. 

⁶) iz šuma hrvatskih, francezi i drugi narodi grade svoje ratno brodovlje i bačve za svoje dragocjeno vino. Sisak je glavno stovarište toj trgovini. 

⁷) stojbina biskupa Jurja Strossmayera. 

⁸) tako je bilo dok je do nedavno kordun čuvan sve uzduž turske granice. Na austrijanskoj strani svaki je hrvat bio soldat, a na turskoj raja. A niemac i turčin, dva dobra susjeda i prijatelja. Liepa je gospoština djakovaćka, al’ su ljepša gojilišta i sjemeništa što sagradi biskup Strossmayer: jedno za slavonske djake, jedno za bosanske redovnike, jedno za pučke učitelje, napokon jedno za učiteljice i za djevojčice. 

⁹) oslobodit će narod od robstva duševnoga. 

¹⁰) Fruška-gora diže se uz Dunav: to su ti brežuljci šumom obrastli, uvalami i vrutcima nabrani, vinogradim i votnjacima nakićeni. U dvanest prodola, dvanest se srbskih samostana porazgodilo niz oba obronka fruškogorska. 

¹¹) U oči Vidov-dana na Kosovu polju, knez Lazar pri večeri nazdravio zlatnom čašom svojim vitezovim; i pо sumnjičenju zeta Vuka Brankovića, nahrcio o tobožnjoj nevjeri nenavidjenog Miloš Obilića. Miloš razjaren, su dva vjerna pobratima, udari krišom na turski tabor, da smakne sultana, i da svojom glavom zasvjedoči svojoj vjernosti. Miloš poginu, ko što i sultan poginu, ali smrt Miloševa baci u braću krvavi nož, i Branković opremi svoju, kako vjeruje narod. Lazarevo tielo i njegova čaša hrane se u namastiru Ravanici u Fruškoj-Gori. 

¹²) Odnosi se na ljute borbe srba ugarskih u Bačkoj i u Banatu sa magjarima, da im ne otmu narodnost i narodno-crkvene povlastice. 

¹³) Odnosi se na diplomatiziranje srbskieh politika, koji se uzdaju da će svojimi notam osloboditi zemlju od turstva. 

¹⁴) Odnosi se na nasljedovanje tudjih običaja i zakona nepriličnih, što žalibože otimlje mah u Biogradu. 

¹⁵) junačka požrtvivost.

Мило Јововић - Смрт

   Мило Јововић

Смрт

Сваком си мрска, свак’ те презире,

Јер име твоје одвећ је грозно.

Ил’ дошла рано, ил’ дошла позно,

Увјек је горак твој љути мач.

Без милосерђа свуда допире,

Младе и старе једнако коси,

Хладноме гробу све редом носи,

Не штедећ сузе ни тужни плач.

Како си црна, смрти немила!

Од тебе ништа можел’ бит горе?

Од тебе свако крије се створе,

А ти га сл’једиш и дан и ноћ.

Невинче лудо с мајчина крила

Истргнеш, клета, у жвало твоје,

Круњене главе, силне хероје

Ти не познајеш њихову моћ.

За милост не знаш, љубави немаш,

Вапаје нич’је нећеш да чујеш:

Од кад је св’јета увјек војујеш —

Од тебе преза људски род вас.

Хладноме гробу све редом спремаш,

Богат и просјак теби су равни;

На твој су позив готови — справни

У свако доба, у сваки час.

О смрти клета и незаситна!

Ти нас поштеди твојих удараца,

Потражи само стољетна старца,

Који намрштен чека твој глас!

Што ће ти дјеца невина ситна?

Што ће ти младост још недозрела?

У којој није поре врх чела,

У којој нема сребрна влас.

Бар               Мило Јововић

Ivan August Kaznačić - Cavtajke gjevojke

 

 

Iz zbirke I. Augusta Kaznačića

Cavtajke gjevojke

(Narodna)

O Cavtate gn’jezdo sokolova,
Dika svemu gradu Dubrovniku!
Posred tebe jezer vode hladne;
U tebi se legu sokolići
Cavtaćani gizdavi mladići,
I Cavtajke gizdave gjevojke
Stare su ih svjetovale majke:
O Cavtajke gizdave gjevojke,
Kad idete na Šipun na vodu,
U brzo se sa vode vraćajte,
Da n’izidu sivi sokolći
Cavtaćani gizdavi mladići,
Da vam ne bi sv’jeće podunuli
Vam mladijem lice obljubili —
A Cavtajke gizdave gjevojke
Ne slušale svoje stare majke,
I šetale na Šipun na vodu,
Tu su hladne vode zahitile
Na vodi su kolo uhvatile;
U to toba sivi sokolići
Cavtaćani gizdavi mladići
Svaki svoju za ruku prihvati
I b’jelo joj lice celivaš .....
Neka, neka, Cavtajke gjevojke
To’e ne šlušat svoje stare majke.

Ivan August Kaznačić - Ane Vitaljkinja

 

Iz zbirke I. Augusta Kaznačića
Ane Vitaljkinja ¹)
(Narodna Dubrovačka)

Dvorbu dvori Vitalkinja²) Ane
U gospogje Valovice Pavle;
Pavla Anu i bije i kara
Često njome jadnoj prigovara:
„Službenico, Vitaljkinjo Ane,
„Ostavi se milog’ brata moga,
„Moga brata pouze³) od grada;
„Ako ga se ostaviti nećeš,
„Baci ću te u tavnicu tavnu
„Gdje ne vidiš sunica ni mjeseca,
„B’jelog danka, ni mladog junaka.“
Veće se je Ani dodijalo
Slušat korbe gospogjice svoje,
Pob’jegla je Vitaljini ravnoj,
A za njome pouza od grada:
„Vrat’ se Ane, moja dušo draga,
„Po tri put ti tvrdu vjeru davam

¹) U starome Dubrovaškome arkivu nalaze se dokazi koji jamče
istinitost ovog’ dogagjaja.
 
²) Vitaljina selo u Konavlima.
 
³) Pouza se obično zvao starješina stražarski u Dubrovniku.
 
„Nećeš dvorit Valovicu Pavlu
„Ni men’ služit pouzu od grada.”
„Ja se hoću oženiti za te.
„Evo tebi ubrus kavaloča¹),
„Pokri mi se po bijelome lišcu
„Da te ne bi sunce priuzelo,
„Ni lišce ti l’jepo potamnjelo" —
Bila mudra, al se prevarila,
Vratila se s pouzom od grada.
Kad su došli na Ploče²) bijele
On je tada Ani govorio:
„Službenico Vitalkinjo Ane,
„Ti mi pogji ponapr’jeda Pilam³)
„Ja ću doći nakon tebe Pločam.
Ona pogje ponapr’jeda Pilam
A on dogje iza nje kroz P’loče;
Sastali se na vratima grada
U Dubrovnik b’jeli ušetali.
Pak je vodi u b’jele dvorove
Zatvora je u kamare žute;
Ovako je njome govorio:
„Službenico Vitaljkinjo Ane,
„Ne izlazi na pendžere dvora,
„Da te ne bi kogod ugledao,
„Da me ne bi s tobom prekorio.“
Stala jadna sedam, osam dana,
Veče se joj bilo dodijalo,
Izašla je na pendžer od dvora.
Vigjoše je dva vlastela mlada,
Mato Škatić i Nikša Getaldić;

¹) Vrsta platna koje se pripravlja u Dubrovniku.
 
²) Ploče, istočno predgragje Dubrovnika.
 
³) Predgragje sa zapada.
 
Pak pouzu oni dozivali:
„Ko ti ’e ono na pendžeru dvora,
„Ili mjesec, ili sunce žarko,
„Ili l’jepa Vitaljkinja Ane?
Kad pouza njih je razumio
Ovako je njima govorio:
„Nit je mjesec, nit je sunce žarko,
„Nit je l’jepa Vitaljkinja Ane,
„Nego sluga Vlaho Barjaktare“ —
Paka Ani na kamare šeta
Ovako je njome govorio:
„Službenico Vitaljkinjo Ane,
„Koliko ti moje govorenje
„Da n’ izlaziš na pendžere dvora,
„Da te ne bi kogod ugledao,
„Da me ne bi s tobom prekorio!”
Pak je male nože povadio
U srce je Anu udario,
I nožem je čedo izvadio,
Pak dozivlje slugu Barjaktara:
„Vjerna slugo, Vlaho Barjaktare,
„Hodi, Anu na mjehove deri.“
Vlaho ’e Anu na mjeho derao,
Ije meso i konju ga dava
I još časti dumanjski manastir.
Pak je dumna njemu govorila:
„Brate mili, l’jepa, slatka mesa
„Ljepše meso, nego jalovice!“
Meće tosti u fosu¹) na placu. —
S Brgata se momče poboljelo
I dozivlje Ivana barbjera²)

¹) Jama kroz koju se izlijevala roda.
 
²) Brijača, koji su u Dubrovniku bili i flebotomi.
 
Da mu pusti do dv’je unče krvi.
Nema barbjer gdje proliti krvcu,
Neg je proli u fosu na placu,
Ter povikne tanko iza glasa:
„Mili bože! čigove su kosti
„Il janaške, il su gjevojaške?"
Kad ga čuje pouza od grada
On dozivlje Vlaha Barjaktara:
„Vjerna slugo, Vlaho Barjaktare,
„Osedlaj mi vranca konja moga
„Jer ću poći u Gruž¹) na objede.“
Kada ga je Vlaho razumio
Osedlo mu vranca konja l’jepa.
Kad to vidi od grada pouza,
Na vranca se konja uzmetnuo
Iz b’jeloga grada pobjegnuo.
 
¹) Selo blizu Dubrovnika.