Мило Јововић - Смрт

   Мило Јововић

Смрт

Сваком си мрска, свак’ те презире,

Јер име твоје одвећ је грозно.

Ил’ дошла рано, ил’ дошла позно,

Увјек је горак твој љути мач.

Без милосерђа свуда допире,

Младе и старе једнако коси,

Хладноме гробу све редом носи,

Не штедећ сузе ни тужни плач.

Како си црна, смрти немила!

Од тебе ништа можел’ бит горе?

Од тебе свако крије се створе,

А ти га сл’једиш и дан и ноћ.

Невинче лудо с мајчина крила

Истргнеш, клета, у жвало твоје,

Круњене главе, силне хероје

Ти не познајеш њихову моћ.

За милост не знаш, љубави немаш,

Вапаје нич’је нећеш да чујеш:

Од кад је св’јета увјек војујеш —

Од тебе преза људски род вас.

Хладноме гробу све редом спремаш,

Богат и просјак теби су равни;

На твој су позив готови — справни

У свако доба, у сваки час.

О смрти клета и незаситна!

Ти нас поштеди твојих удараца,

Потражи само стољетна старца,

Који намрштен чека твој глас!

Што ће ти дјеца невина ситна?

Што ће ти младост још недозрела?

У којој није поре врх чела,

У којој нема сребрна влас.

Бар               Мило Јововић

Ivan August Kaznačić - Cavtajke gjevojke

 

 

Iz zbirke I. Augusta Kaznačića

Cavtajke gjevojke

(Narodna)

O Cavtate gn’jezdo sokolova,
Dika svemu gradu Dubrovniku!
Posred tebe jezer vode hladne;
U tebi se legu sokolići
Cavtaćani gizdavi mladići,
I Cavtajke gizdave gjevojke
Stare su ih svjetovale majke:
O Cavtajke gizdave gjevojke,
Kad idete na Šipun na vodu,
U brzo se sa vode vraćajte,
Da n’izidu sivi sokolći
Cavtaćani gizdavi mladići,
Da vam ne bi sv’jeće podunuli
Vam mladijem lice obljubili —
A Cavtajke gizdave gjevojke
Ne slušale svoje stare majke,
I šetale na Šipun na vodu,
Tu su hladne vode zahitile
Na vodi su kolo uhvatile;
U to toba sivi sokolići
Cavtaćani gizdavi mladići
Svaki svoju za ruku prihvati
I b’jelo joj lice celivaš .....
Neka, neka, Cavtajke gjevojke
To’e ne šlušat svoje stare majke.

Ivan August Kaznačić - Ane Vitaljkinja

 

Iz zbirke I. Augusta Kaznačića
Ane Vitaljkinja ¹)
(Narodna Dubrovačka)

Dvorbu dvori Vitalkinja²) Ane
U gospogje Valovice Pavle;
Pavla Anu i bije i kara
Često njome jadnoj prigovara:
„Službenico, Vitaljkinjo Ane,
„Ostavi se milog’ brata moga,
„Moga brata pouze³) od grada;
„Ako ga se ostaviti nećeš,
„Baci ću te u tavnicu tavnu
„Gdje ne vidiš sunica ni mjeseca,
„B’jelog danka, ni mladog junaka.“
Veće se je Ani dodijalo
Slušat korbe gospogjice svoje,
Pob’jegla je Vitaljini ravnoj,
A za njome pouza od grada:
„Vrat’ se Ane, moja dušo draga,
„Po tri put ti tvrdu vjeru davam

¹) U starome Dubrovaškome arkivu nalaze se dokazi koji jamče
istinitost ovog’ dogagjaja.
 
²) Vitaljina selo u Konavlima.
 
³) Pouza se obično zvao starješina stražarski u Dubrovniku.
 
„Nećeš dvorit Valovicu Pavlu
„Ni men’ služit pouzu od grada.”
„Ja se hoću oženiti za te.
„Evo tebi ubrus kavaloča¹),
„Pokri mi se po bijelome lišcu
„Da te ne bi sunce priuzelo,
„Ni lišce ti l’jepo potamnjelo" —
Bila mudra, al se prevarila,
Vratila se s pouzom od grada.
Kad su došli na Ploče²) bijele
On je tada Ani govorio:
„Službenico Vitalkinjo Ane,
„Ti mi pogji ponapr’jeda Pilam³)
„Ja ću doći nakon tebe Pločam.
Ona pogje ponapr’jeda Pilam
A on dogje iza nje kroz P’loče;
Sastali se na vratima grada
U Dubrovnik b’jeli ušetali.
Pak je vodi u b’jele dvorove
Zatvora je u kamare žute;
Ovako je njome govorio:
„Službenico Vitaljkinjo Ane,
„Ne izlazi na pendžere dvora,
„Da te ne bi kogod ugledao,
„Da me ne bi s tobom prekorio.“
Stala jadna sedam, osam dana,
Veče se joj bilo dodijalo,
Izašla je na pendžer od dvora.
Vigjoše je dva vlastela mlada,
Mato Škatić i Nikša Getaldić;

¹) Vrsta platna koje se pripravlja u Dubrovniku.
 
²) Ploče, istočno predgragje Dubrovnika.
 
³) Predgragje sa zapada.
 
Pak pouzu oni dozivali:
„Ko ti ’e ono na pendžeru dvora,
„Ili mjesec, ili sunce žarko,
„Ili l’jepa Vitaljkinja Ane?
Kad pouza njih je razumio
Ovako je njima govorio:
„Nit je mjesec, nit je sunce žarko,
„Nit je l’jepa Vitaljkinja Ane,
„Nego sluga Vlaho Barjaktare“ —
Paka Ani na kamare šeta
Ovako je njome govorio:
„Službenico Vitaljkinjo Ane,
„Koliko ti moje govorenje
„Da n’ izlaziš na pendžere dvora,
„Da te ne bi kogod ugledao,
„Da me ne bi s tobom prekorio!”
Pak je male nože povadio
U srce je Anu udario,
I nožem je čedo izvadio,
Pak dozivlje slugu Barjaktara:
„Vjerna slugo, Vlaho Barjaktare,
„Hodi, Anu na mjehove deri.“
Vlaho ’e Anu na mjeho derao,
Ije meso i konju ga dava
I još časti dumanjski manastir.
Pak je dumna njemu govorila:
„Brate mili, l’jepa, slatka mesa
„Ljepše meso, nego jalovice!“
Meće tosti u fosu¹) na placu. —
S Brgata se momče poboljelo
I dozivlje Ivana barbjera²)

¹) Jama kroz koju se izlijevala roda.
 
²) Brijača, koji su u Dubrovniku bili i flebotomi.
 
Da mu pusti do dv’je unče krvi.
Nema barbjer gdje proliti krvcu,
Neg je proli u fosu na placu,
Ter povikne tanko iza glasa:
„Mili bože! čigove su kosti
„Il janaške, il su gjevojaške?"
Kad ga čuje pouza od grada
On dozivlje Vlaha Barjaktara:
„Vjerna slugo, Vlaho Barjaktare,
„Osedlaj mi vranca konja moga
„Jer ću poći u Gruž¹) na objede.“
Kada ga je Vlaho razumio
Osedlo mu vranca konja l’jepa.
Kad to vidi od grada pouza,
Na vranca se konja uzmetnuo
Iz b’jeloga grada pobjegnuo.
 
¹) Selo blizu Dubrovnika.

Miladin K. Nikolić-Rasinski

Kumanovo

Posvećeno Aleksandru Glišiću, srpskom potpukovniku
 
Kumanovo . . . Kumanovo!
Mesto slave, borbe, krvi,
Tu je Turčin snažno srušen
Jer ga srpska snaga smrvi.
 
Kumanovo . . . Kumanovo!
0 njemu se svuda zbori,
Tu mač srpski borbu reši
i Kosovo Turskoj stvori.
 
Kumanovo . . . Kumanovo!
Cvet junaka tu je pao,
Аl’ slobodni Srpski Or’o
Tu je slavom vaskrsao.
 
Kumanovo . . . Kumanovo!
Tu mi lance roblja skrismo,
Vaskrsosmo sjajnu krunu
I Kosovo osvetismo.
 
Kumanovo . . . Kumanovo!
Tu se vide prst božanski
Polumesec tu je zaš’o
A zablisto Krst Hrišćanski.
 
Tu najveća borba beše
Za koju mi danas znamo,
Ta najveća slavna bitka
Od Kosova na ovamo!
 
Tu je Srbin i dokaz’o
Na Balkanu da je prvi;
I k’o junak i k’o čovek
Usred borbe, usred krvi.
 
Za svih burnih pet stoleća
Što nam muke, lance kov’o,
Platio je Turčin skupo
Tamo gdje je . . . Kumanovo!
 
A prizn’o nam moć junačku
Što proslavi doba ovo,
I pamtiće dug isplaćen:
,,Za Kosovo — Kumanovo!“
 
Mil. K. Nikolić-Rasinski

Vid Vuletić - Slika Slovinkinje

 

Slika Slovinkinje
 
Plavi vlasi rese njeno lice,
Čelo joj je kako snijeg b’jeli,
A obrve morske pijavice,  
Očim žarkim ne gleda, no str’jeli. 
 
Na licu joj čedne jabučice,
Kad s’osmjehne, drhće život c’jeli 
Rez ustijû od srebren — parice, 
Usnam koralj rumenilo d’jeli. 
 
Zubi su joj dva niza bisera,
Vrat se b’jeli kroz zlatne džerdane, 
A struka je kako klica l’jera.
 
Sva je u njoj ljepota i vjera,
U dobroti broji mlade dane, 
Slovinka je svih kreposti mjera! 
 
Vid Vuletić 

Grgur Biokovac - Na kulištim Jugović dvora

 

Na kulištim Jugović* dvora

 

Već planinskih ptica veseli sklad

Pozdravi jasno s istoka Sunce,

Več žarko obsja Viter-vrhunce,

Kad putnik na goru dostadoh rad!

 

I milolik obalam prosjenu

Veselo Sunašce rasipljuć sjaj, —

Vilovit-Primorja zimzelen gaj —

Čarobnim se plaštom zaodjenu.!.!

 

Kao soko kad na klis dostane

S visa gledajuć timora ljuta,

More, podgorja, i brda kruta,

Željnim okom kudagod mahne;

 

Oj širom okolo pogleda divna..!—

S kulišta gorskih ushićen gledah,

Otoke vilinske niz more redah,—

Bijele dvorove Primorja mirna!./

 

Sa sinjeg mora, starinskih dvora

Junačka prošlost divno lebdila!—

Maštom šaptala, dušom svodila— .

Ponosna stara Primorska „оrа“!!.

 

Premišljah tugjer v’jekove slavne—

Slovinskih dika,— nezgoda crnih

Jaku polugu dušmana strvnih, —

Razdor-neslogu, i spletke tavne.!.

 

Gledah tom našom gradinom svita —

Kud se Slovinstvo prostire, širi,

„Igda da Slovin-sloga uspiri?!

Tužnim srcem vapijah i pita'!?“

 

„Avaj! sudbo, i vilinska kobi — “

„Jel to Slovinka ? ! — što da mi zbori.?

„Na kuliištu, glej?!— baš da se stvori.?!

„Nagjoh se tuj u opasnoj dobi..?!.“

 

„Сuј der, momče putniče smioni“

„Ova kulišta, vilâ su stani“

„Na ovu zemlja nigda nestani,

„Zas'jedam vilâ odmah s’ ukloni.

 

„Ро razoru evo pogledaj tamom"

„Ovdje nebi sugjeno stanovat“ —

„Ni Jugović braći grada osnovat!“

„Uzrok bi to na ročištu davnom!"

 

„Uzrok je s kletve... dok se navrše“ —

„Sloviuski jadi, dok sloga ogrli“ —•

„Ljubavlju, bratskom rod nam naš vrli;

„Presude jednom već da se skrše!“

 

„Ovdje tad ćemo s novoga grada— “

„Kolo zaigrat slovinske vile, -

„Narodne kada slože se sile — “

„S Jugović-mladih bratskoga sklada!

 

„Kad će to, vilo, zavupim, biti!?“.

... Ah! S mog usklika iščezuu vila!—

Glas mi zamuknu divovska sila —

Kliknut hoteč. .. „Nemoj već tajiti.!“

 

Nestade vile, i čudne kobi

Samo mi iskra u duši planu. . .

Samo mi na srcu tužnom lanu ..

Dali su sluti o boljoj dobi?!

 

Manuh se putnik kobi i m’jeni ....!

Da! jednom pozdravih rodne gore !,—

I divno sinje primorsko more,

Pak s srca puna pjesmom nam’jeni’

 

„ Oj slogo sveta, raspali grudi — “

„Slovencu, Hrvatu, Srbu bratu,“

„Bugara da nagju u svom jatu . . “

„Slovinstvu mladom pretečom budi.“

 

*) Lijepoga Jesenskog jutra 17 Rujna 1877; dostao sam na kulišta Jugovića graca, na visokom Viteru gornjega Makarskoga Pri­morja. Obilazeći zakopanu zemljom podorinu, zaraslu divljom tratinom, i razim grmljem pri istočnoj strani pokraj okrajka uzgor stojećih ruševina, opazio sam cijelu polovicu lijepo iskresane četvoraste ploče, na kojoj opazio sam ruku, mаč, i po zvijez­de. Stari gradac sa lijepim dvorcem, prilično da je zauzimao do 50 metara četvornoga prostornoga zemljišta.

Kako su Jugovići, s grada Vučitrna prispjeli k moru, nijesam tačno mogao doznati. Po pismenim spomenicima , koji su se negda nalazili u samostanu Zaostrogu, reko bi, da nakon Kosovskoga rasula, potomci Jugovići Damjana Bogdanova, uklanjajući se ispred sile turske, krenuše preko kršne Hercegovine, dopriješe u zagorje primorsko, i kod svojih suplemenika starih primorskih Hrvata Kačića nagjoše zakloništa, pak na Viteru svoj gradac smjestiše. Nakom kratkoga vijeka pleme Jugovića izumrije, od koga preostajući samo jedna ženska, umrije dumnom.

Narod mnogo toga koješta priča, i u pjesmi, i u prostoj pučkoj predavi, o došašću i boravljenju Jugoviča na Viteru, o vilin­skomu kolu i ročištu, o vilinskomu sazivanju na selo i t. d. o zamamljivanju mladića i grabljenju djece i t. d. Zato narod zo­ve Jugovića kulišta i vilin-gracem, te prosti pučanin njekom bojazni i u neopasno doba uzlazi na goru, da nebi nagazio na vilinsko kolo, na vilinsku zdjelu i t. d. Pjesma pak u glavnom stoji u opreci narodne pjesme, biva:

„Što bi braća obdan sagradila“

„То bi vile obnoć razorile“ . . .  i t. d.

 

Spjevao Grgur Biokovac

 

(Grgur Urlić-Ivanović (Drašnice, 1842. – Zadar, 1902.).)

1879