недеља, 13. октобар 2019.

Ratimir – Raco Delević - Zbogom mladosti


                    



Zbogom mladosti

Nema više djevojačkog smijeha,
u noćima punim gitare i vina,
šaputanja nema ispod palmi,
zbogom mladosti, adio Belina…

Nema više šetnji pored mora,
ni vožnji barkom dok sja mjesečina,
uzdaha vrelih pod maslinom starom,
zbogom mladosti, adio Belina…

Proletio život, snijeg mi u kosi,
uspomena ostade jedina,
listam stranice starog spomenara,
adio mladosti, adio Belina…

Ratimir – Raco Delević







Милан Петровић - Богослужење

Милан М. Петровић




Богослужење

На молитву дошли; клеко роб до роба,
Голобради младић до старине седе.
Судбина је хтела да одједном оба
Трновити венец с Голготе наследе!

Клечи смерно робље испод неба ведра,
Где јутарњи ветрић освежава нерве,
И где Божји слуга држи крст од сребра,
И измирном кади из мале конзерве.

He чекају позив кроз брујање звона,
Далеко је њина домовина стара!...
Место звучних звонамотор авиона
Над главама хукти и облаке пара.

Клечи смерно робље насред песка врела,
Пред иконом малом Богомајке Свете,
И кад се ко сети дечице и села,
Њему крупне сузе низ образ полете.

Њихова су чела избраздале боре
He маре што камен колена им боде,
Само једну жељу упућују горе: —
Да се што пре врате у кутак слободе...

На Ђурђев дан 1941.     Милан Петровић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош

          

уторак, 08. октобар 2019.

Војислав Ј. Илић Млађи - Мати и син


Мати и син

– Шта ћеш, старка, овде, где куршуми лете,
На пољани смрти, сред крви румене?
–  Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене!

–  О, врати се, стара! Залуд журиш тако
из далеких својих шумадијских страна,
јединац ти, бако, оболео лако,
и у Скопље пренет пре недељу дана.

Забринута старка у Скопље се диже
Преко безброј поља, брда и сувата.
Пречицама жури и напокон стиже
и закуца алком о болничка врата.

–  Ко је? – чу се. – Ја сам ратникова мати!
Родитељска љубав довела је мене!
Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене!

–  Ту је. – Она уђе и дршћући гледа
све постеље редом што око ње стоје.
–  Боже, да л’ је овде? Камо мога чеда?
Док одједном кликну: –  Јово, очи моје!

–  Како наши дома? – пита син полако,
Шта те нагна, нано, чак довде, до мене?
–  Здраво су. Не брини! Ја дођох, тек тако
И носим ти, ево, чарапе шарене!

–  Да ти их навучем, дед овамо брже!
Носићеш их с диком, нек је слава Богу!
Па покривач диже, ал` хитро се трже,
јер спази патрљке одсечених ногу!

Но уздржа срце, да бол не потече,
и не даде сузи да из ока кане,
већ покривач спусти, и с поносом рече:
–  Жив ми био, синко, и срећне ти ране!

Потом се јединцу наднесе на груди
и бледу му главу оберучке узе
и љубљаше дуго... Сви присутни људи
посматраху ћутке и брисаху сузе...

Војислав Ј. Илић Млађи 



          


Војислав Ј. Илић Млађи - ***



***

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису...

***
„Благо потомству што за њима жали 
Јер они беху: понос своме роду!
Благо и њима, јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу!“

***
„Испред врата домовинских,
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
За јединство и слободу.
Њина дела славише се
До последњих, судњих дана:
Слава јату бесмртника,
Мир пепелу великана!


Стихови утиснути у мермерну плочу маузолеја на српском гробљу Зејтинлик у Солуну.


Војислав Ј. Илић Млађи



          


Војислав Ј. Илић Млађи - Заветна жеља др. Рајса


Rudolphe Archibald Reiss




Заветна жеља др. Рајса

Кад ми се овде, у земљи српској,
Заврши стаза животних дана
Желим да моје срце почива
Високо изнад Кајмакчалана.

И заспао је с том топлом жељом
И своје лепе очи за навек свео
Пошто је дао Србији драгој
Снове и младост и живот цео.

Војислав Ј. Илић Млађи








          


Војислав Ј. Илић Млађи - Над извором Тимока



Над извором Тимока

Раздрљен, сломљен, разбарушен
На стени сам високој.
Сумрачак, мутно праскозорје,
Јутарњи мир и покој.

Беспутна врлет, хаос стења
Где која прска биљка
Доле река, млин.
У млину туробно сја светиљка
Све блеђе, блеђе, већ ће да згасне
Још тренут, секунду коју
Па ће ишчезнут заједно са мном
Чим вене своје раскинем страсне,
Чим крв источим своју.

Ко чежњив дрхтај чаробних жица,
Ко рајска мелем, струја,
Чује се благо вескање птица
И сладак пој славуја.

Уз тај пој миловах некад
Пун страсна огња жива,
Не слутећ да се у купи сласти
И капља жучи скрива.

Уз тај пој некад имадох с њом
И мио час и убав.
Уз тај пој стекох, уза њ
Нек сада и своју погребем љубав.

Отпојте птице, звонко отпојте
Дирљиво сетну коју
Да препун звука заћутим вечно
Кад крв источим своју.

Сеоске моме на извор журе
Обалском травом меком,
Чује се песма праћена смехом
И котла тупом звеком.

Младост златна, ти зрачна слико
без иједне црте грубе,
доба кад душе несвесно жуде,
а срца кроз сан љубе.

Ти још и не знаш под цветним велом
Који ти видак скрива
да наша љубав привидно дивна,
 често и друкча бива.

Данас је срећна, безбрижна, ведра,
А сутра тужи, чезне.
Некад се кити венцима ружа,
некад у крв огрезне.

Сељанке витке, девојке красне
Отпојте песму коју
Док будем вене раскидо страсне
Да крв источим своју.

Ето и сунца, кроз застор рујни
Крајичком ока гредану
Како је дивно у своје биће
У душу своју жедну примити светлост
Коју не може ни сами гроб истрти.
О, ал је сладак, привлачан живот
Уочи саме смрти.

Сунце, о сијај не још за дуго
Пусти мелемну, топлу и благу
Још само зраку коју,
Док будем тупим сечивом струго,
Док крв не распем своју.

Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови



          


Војислав Ј. Илић Млађи - Звони






Звони

Журећи стазом из кобнога села,
Кроз тужна поља као злато жута,
Ја и мој чувар, лица невесела
Уморни, најзад седосмо крај пута.

Ту, чекајући на долазак кола,
У сухој трави ћутасмо нас двоје;
Он – жилав, снажан; ја слаб и пун бола.
Сваки у мисли утонуо своје.

Ниоткуд гласка. На житне пољане
Омара јулска жестином припекла,
А крв из моје још скорашње ране,
Капља за капљом лагано је текла.

Сумње и молбе, гњев, немирну радост –
Све сам сад глед`о у тами за собом,
И једну бујну, вероломну младост
Почету песмом, завршену гробом!

Па сањах: „Где си лепо доба сретно,
Кад смо у смеху и детињској шали
Ишли дуж реке и кроз поље цветно,
Црвене булке шанчевима брали?

Где су сад дани и часови мили
Кад би у шетњи у шумицу зашли,
И једно друго тобож изгубили,
Па би се опет уз клицање нашли?

Кад сам сав збуњен с муком од ње скрив`о
Те да не спази да ми дршће рука,
Док бих јој уз пут невешто везиво
Смакчуту свилу врпцу око струка?

Где су тренуци кад се гласно дивих
Блиставој дражи њених ситних зуби
Кад сваки цветак мирисаше:
„Живи!“ ,а сваки славуј цвркуташе: „Љуби!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Љубави, срећо, којом живот сладих,
Шумарци, стазе обрасле у цвећу
Ви, пратиоци мојих дана младих
Никад вас више ја имати нећу.

Не, нема слатких илузија више,
Кад човек знаде да сред земног дола
Највећа срећа и сласти највише
Постају извор најдубљега бола.

А сунце жеже. Спавају долине.
Тегобне снове сва природа снује.
Само у часу те мртве тишине
Досадни цврчак однекуд се чује.

И гле, мој чувар скиде капу с главе.
Куд га то мисли далеко односе?
„Шта слушаш, брате“ упитах, пун страве,
А он ми рече: „Звони...Сад је носе.“

Не питах више. Само сам уздано,
Кô да ме стрела кроз прса пробола.
Лежах ко мртав, а затим, лагано
С још два чувара уђосмо у кола.

И тад ко дуси јурити узесмо
Преко мостова, брда и долина,
У дивљем трку и пред вече бесмо
Под кршним Ртњем, сликом исполина.

Па напред! Возар лудо узмахује
И бичем шиба, знојну кљусад гони.
Стражари ћуте... Ах, да л` се то чује
Како однекуд звони...звони...звони?

Војислав Ј. Илић Млађи