Димитрије М. Јефтовић-Полимац - У салону

 

 

 У салону

И синоћ сам био на једноме балу
И весеље гледо што никада прије;
Али мене ништа занимало није,
Мислио сам тужно о свом идеалу.
 
Три године дана цвеће сам заливо
И у красном парку подизо сам дворе;
На челу сам многе доживио боре,
О будућој срећи све сам ипак сниво.
 
Али кад већ бјеше крај године треће
И сав посо кад сам довршити хтио
Сруши ми се и то: до темеља цио!
И ја опет остах без нада и среће.
 
На земљишту моме гдје ја садих цвеће,
Гдје сам многе своје доживео боре,
Ту сад други диже идеалне дворе;
Ал' ту никад нико срећан бити неће.
 
Ту свршено све је о мом идеалу.
Свег се сјећам тужан што сам имо прије,
С тога мене ништа занимало није
Синић кад сам био на једноме балу.
 
Цетиње 1910. год.

           

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Чежње

 

 

 Чежње

 
Једног благог летњег дана,
Испод липе расцвјетале,
Ја усамљен бијах сио
Тако тужан, као да сам
Ваздан горке сузе лио.
 
Ту и мој друг, вајар млади,
Испод липе и он сједе
Да освјежи душу своју;
Погледа ме па ми рече:
„О, зашто си, тако тужно,
Променио лица боју?"
 
И пошто ме то запита,
Још настави: „Кога тражиш,
Са погледом пуним жуди?
За ким су ти очи брижне?
Кога чекаш, куд ти мисо
Кроз улицу ону блуди?"
 
Ја му на све једва рекох,
Уздишући са свег срца:
Остави ме, друже мио!
Разумит ме никад нећеш,
Док заљубљен ниси био.
 
У Београду 1908. год.

           

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Прошлост

 

 

 Прошлост

 
Ја сам се већ доста нагледао света
И с дамама првим водио сам коло,
Јер свуда сам био примљен ко „поета, “
Ал сам само једну сиротицу воло.
 
За њу нико живи до тад није знао
Док је моје пјесме прославиле нису.
То бејаше цветак у прашину пао,
Што ни сањо није о данашњем вису.
 
Кад бијасмо једном у собици сами,
Сва збуњена беше поред мене села:
Загрљени, срећни у вечерњој тами,
Љубљаху се жудно наша уста врела.
 
Из њене сам косе мирисе уживо;
Са усана њених сваку сласт сам пио;
Уз груди сам њене идеално сниво
И љубављу силном занесен сам био...
 
И послије свега што је било прије
То још душа са свим лаковјерна бјеше:
Ни година прошла од вјерења није
А њезино срце други разнијеше.
 
Ја се нисам надо тако худој срећи
И отрову коме још не нађох лека,
И нај после шта би? Моро сам јој рећи:
Вјеренице, збогом и то за навека!
 
Па ме тада посла моја судба клета,
И постадох радник ове земље бола,
И несрећна свога без слободе света,
Што највише жели просвете и школа.

           

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Акшам

 

 Акшам

 
Кад пастири преко брда
На ноћишта стада гоне,
И кад иза Дурмитора
Гордог виса и последњи
Зрак вечерњег сунца тоне,
 
Тад погнувши тужно главу
Ја оставим Пљевља равна,
Па залутам изван града
Преко цветних поља куда
Мио-мирни лахор влада.
 
До петнајест минарета
Високијех мој град броји,
И на сваком минарету
У то доба гледам како
По усамљен хоџа стоји.
 
На врх старе сахат куле,
Што се диже на сред града
Дванајест... куца, акшам бије;
Сваки хоџа свом Алаху
У молитви пјесму вије.
 
Милозвучни хор тичица
Слушам преко свјежих поље,
Гдје мирише мајско цвијеће..
А источних мелодија
С далека ми звук долијеће.
 
Усамљеног изван града
Заноси ме дах зефира,
Слушам пјесму Мујезина
И умилни хор тичица:
Ах, нашто ли је лира моја?
 
Нашто ми је дар ништавни?
И век ће ме минут цели,
А никада нећу моћи
Све у души што осјећам
Песмом изнет у свет бели.
 
У Пљевљима 1909

           

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Љубави

 

 Љубави

 
Вријеме је мени дуго, ја сам жељан мирна данка,
Ноћи су ми са свим тешке, за ме више нема санка.
 
Шта је мени и рад чега тако мислим? Шта ме мучи?
Те бих радо окусио из пехаре горке жучи.
 
Ил, бих зашо туђим светом, гдје ме нико неби знао.
Да ми само ову земљу оставити није жао.
 
Имао сам две љубави, па сам једну порушио....
Али љубав на спрам рода зар бих ма кад срушит’ смио?
 
Пљевља, 1910. год.

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Честитања

 

 Честитања

 
Саму себе драга ми честита:
„Срећно нек је! Милом Богу хвала!
Ево, сад се и верење сврши.
Са свег срца руку сам ти дала.
 
Никад нисам тако срећна била
Као данас на овоме дану."
Ах, још чекај вал и вијенац драга
Док украсе твоју косу врану.
 
Тад је опет освојише мисли,
И уздахну дубоко из груди.
И рече ми: „То је вечност права.
То је страшно да човек полуди!
 
Ал' реци ми пре него ћеш поћи:
Да л' још љубиш ма и ког на свету
Као мене вереницу младу
И девојку у најлепшем цвету?"
 
Ја јој реко: — „Ја и другу љубим
Те силније неколико пута.
Моја драга.... сва се изненади
И преблеђе тужна забринута.
 
Са сузама сумње прекори ме:
„То л' је душа искрена и блага?
Другу више...." Ал слушај, знаш ли?
То је моја Отаџбина драга.
 
Београд 6. јан. 1910. год.

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Разговори

 

 Разговори 

Кад свештеник састави нам руке
Мени и њој. Ми пред њим стојимо
А он чита нешто из „Требника“,
Затвори га, па нам рече: „Чујте!
Ви, младенци, што вам попа каже:
Све радите у животу брака,
Ко што вера Христова налаже.
 
Жена увек да поштује мужа,
И муж жену као вечног друга.
А сад срећно! Ја вас благосиљам
Ко свештеник и божији слуга“.
 
Још свештеник говор не доврши,
А около жене жагораху
И ја слушах једна говораше:
„Сад у чело пољубит је мора,
То се тако сад обично врши
Нова мода тако им налаже"
Друга рече: Зар пред нама свима?! "
Трећа дода: „Како попа каже."
 
У Београду, 6. јан. 1910. год.