Димитрије М. Јефтовић - Пред побједу

Пред побједу

Међу Дринцима пук. Ал. Стоишићу

Хеј, ратници, подигнимо
На бојишту пуне чаше,
Да се вином причестимо
Само то је данас наше!

Бојиште је гром и пак'о
Бог зна зором куда који,
Можда многи од нас тако
Сад последње часе броји.

Грмљава се чује нека...
Нек вријеме бурно тече!
Ко зна шта нас зором чека ?
Последње је можда вече!...

Хеј, стражару, куда оно
Синоћ доцкан кроз ноћ црну
Преко Флоке и Сокола
Гавранова јато прну ?

„Оно јато што пролеће,
Све престраже наше мину,
Па се тамо с оне стране
Кроз Бугаре све расплину."

Хеј, стражару, а што јато
У туђинске чете сврну ?
„Хоће да им наговести
Брзих дана Судбу Црну !"

На Јелаку 1917.

Дим. Ј. Полимац - Помрачење Сунца Слободе (1915-1918) 

 

          

Димитрије М. Јефтовић - Сан витеза

 

Сан витеза

Витез сања како гора јечи,
И глас зове Краљевића Марка :
„Гдје си, Марко !? Чуј, бајонет звечи...
А бој то је твоја љубав жарка.

Устај, Марко ! То су твоји људи,
Већ стигоше до Прилепа твога,
У сваког су од челика груди.
Без калпака нема ни једнога !"

И још витез на бојишту сања
Како Марко по адету своме
„Нове Турке" по Прилепу гања:
„Смрт ја ваша у топузу моме !"

Па се Марко са заставом вину:
„Гдје сте, Срби !? Гдје су бајонети !?
Силна војска око града плину:
„Ту смо, Марко ! - Не жалимо мрети!".

Тад топова рикну хиљадама :
Сав Прилеп се из темеља тресе!
Војска војску из шанчева слама,
Марко гледа, и времену смесе,

Па се Шарцу на рамена баци,
К'о муња се кроз Бугаре вину,
За њим српски грнуше јунаци
И Прилепу дан слободе сину...

На Груништу 1917.

Дим. Ј. Полимац - Помрачење Сунца Слободе (1915-1918) 

 

       

Димитрије М. Јефтовић - Прошла срећа

 

Прошла срећа

Вама, моја несуђена Госпо,
Порушени моји идеали
На бојишту посвећујем писмо,
И ако сте другом руку дали.
Шта ли с вама сад у ропству бива ?
Вај, од кад се нигдје срели нисмо,
Поробљена моја жељо жива!

Сад бих плако, кад се сјетим дана
Кад плашисмо кроз Кошутњак срне
И кршисмо гране јоргована,
Па сад гдје смо несуђена Госпо?
Куда дане проводимо црне ?!

Ал' ко знаде шта нам срећа спрема,
Шта идуће носи премаљеће ?
Јер сав свијет о Слободи снива :
Биће опет у природи чари
И живота у цвркуту тица;

Биће младих по цвијећу пари
К'о увијек што у мају бива.
Али само наша прошлост дивна
Никад нам се повратити неће,
Никад више, моја жељо жива !...

Наше очи ни познат се неће;
Нема више за нас премаљећа,
Може само да га душа снива;
Наше стазе мјесто сваког цвећа
Жуто лишће одавно покрива ...
А, о дружби ни говора нема,
Никад више, моја жељо жива !...

Милетина Коса 1917.

Дим. Ј. Полимац - Помрачење Сунца Слободе (1915-1918) 

 

          

Димитрије М. Јефтовић - Понос Фоче

 

Понос Фоче

Стрељаним мученицима за Слободу

Мину граја љетњег дана
И настаде ноћ августа :
Тополе се градом црне...
Горостасна шума дрема.
Сва је варош као пуста,
Улицама никог нема!

Ноћ је тиха. Провалије
Мјесечева светлост шара.
Валовита шуми Дрина....
Огледа се у њој Фоча.
А крај моста „Уздисаја"
Усамљена лежи плоча.
О тој плочи причаше ми
Јадни људи страшне бајке:
Да су на том месту туге
Закукале српске мајке;
Ту су девет витезова
Све синова Фоче дивне
Пали у крв за слободу
Пред плотуном руље кивне.

Плотун јекну и жалосно
Проломи се Фоча цела!..
А солдати пале жртве,
Загрнуше без опела!...
Ту ће народ ма каткада
Вјечне славе спомен дићи,
Урезати слова златна:
„Стој путниче! Ту су пали
Непознати Обилићи
Кад се народ за Слободу
Отаџбине, борит поче;
Стој путниче! Скини капу
Пред поносом града Фоче!"

Дим. Ј. Полимац - Помрачење Сунца Слободе (1915-1918) 

 

          

Димитрије М. Јефтовић - Ноћ у ропству

 

Ноћ у ропству

Ноћ је мрачна... у мом завичају
пуста поља снијег завејава...
Идем куда нигдје никог нема!
Моје село као мртво спава...

Приђох кући и закуцах тајно,
Мог се дома ошкринуше врата
и сви моји закукаше вајно :
„Гдје ћеш? Три те чекају џелата !..."

И већ мој дом опколише страже,
па све вичу са поносом „части"
„Гдје је онај што је дошо тајно,
а није се пријавио власти ??!"

Сиђох доље: кад свуд бајонети ;
На солдате пси узели хуке....
Стражари ми задрмаше груди !...
Неко рече: Вежите му руке!"

Сви ме вежу, ја погнуо главу. -
Ноћ је мрачна... У мом завичају
пуста поља снијег завејава....
Идем куда нигдје никог нема !

До вјешала гонише ме страже!
„Вјешајте га!" И то сан ми скрати.
Ја се тргох: гдје сам ?! На бојишту.
И зора ме у слободу врати...

На Јелаку 1917.

Дим. Ј. Полимац - Помрачење Сунца Слободе (1915-1918) 

 

          

Димитрије М. Јефтовић - Погреб 1917-те.

 

Погреб 1917-те.

Сањам годину стару: бјеше скрстила руке
и већ склопила очи. Црни Орли се јате;
слушам брујање звона, марша посмртне звуке:
Они који нас мрзе, мрца вјечности прате.

Спровод некуд се креће и свуд по крви гаца:
Црне Заставе многе сандук улицом крише;
народ огорчен свуда на њих камење баца :
„Иди Годино Црна! Никад не дошла више !..."

Пратња... Цареви.. Свите.. С пута склања се свако,
али са главе капу нико скидао није!...
Ту гдје спустише мрца црн се отвори пак'о
 сто сотона црних из њег грнуше: „гди је ?!"

Где је година стара ? Брже амо је дајте!
Да све гријехе плаћа што их одавно заче;
Чак ни четири краља кућа немају, знајте!
На њу цијели свијет сав пред Господом плаче"

Пођоше цареви тужни да јој сандуку кроче,
па сви Годину Стару у гроб спустише тада.
Пошто скрстише руке, сваки плакати поче:
„Збогом, о, срећо наша! Што нас остави сада ?!"

Гробари као гробари... посао свршили веће...
Кад црну Годину Стару тешким стијењем скрише,
Златно роди се сунце и Нова Година среће
свима онијем који туђи робови бише.

Васкрс... Брујање звона... Химне одају звуке...
Силне насташе битке: свуда среће нас прате;
Славни Градови Српски нама пружају руке.
Српске Заставе Свете на сваком дому се јате.

У Бачу 1917.

Дим. Ј. Полимац - Помрачење Сунца Слободе (1915-1918) 

 

          

Димитрије М. Јефтовић - На рекама...

 

На рекама...

Писмо пуковнику Цвијовићу

На рекама маћедонским, што крваве дане броје,
Са Рудника Легијони сећају се земље своје,
Сећају се са Велбужда неумрле вечне славе,
Дечанскога, па Душана, царске круне и државе.

Сећају се Обилића и крвавог оног дана,
Кад је стара слава српска на Косову закопана.
Сећају се и Великог Кара Ђорђа од Тополе,
И Србије земље славне, што је љуте ране боле...

Сећају се Куманова и Маркова Прилеп-града,
Града Скадра и Битоља, Брегалнице — изненада...
Колубаре, мутне Дрине и Гласинца поља равна,
Сувобора и Рудника и крвава Цера славна...

На бојишту ров до рова, до ратника ратник мучи,
А поред њих Река Црна скаче, пени, шуми, хучи...
И све што су дому ближе, све им Црна шуми јаче,
Да не чују како њина поробљена земља плаче!

Сећају се Легијони, остављене земље своје,
Где се сада туђе чете ко гаврани црни роје.
На рекама маћедонским сећају се своје славе,
И чекају Васкрс Нови Златне Круне и Државе....

У Скочивиру 1917.

Дим. Ј. Полимац - Помрачење Сунца Слободе (1915-1918)