Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Слава

 

 

Слава

Мој најближи сусјед слави
Сјутра. Ту ће свега бити.
И уз пјесме и весеља,
Ваздан ће се пиће лити.

На ту славу и мене је
Сусјед јутрос зором звао.
Да не одем, сусједу бих
Учинио сасвим жао.

Знам: ту биће свако срећно,
Ко у мају росно цвеће;
Али слава коју чекам
Ja, та никад доћи неће.

Срушить зверства тирјанина
И слободу свету стећи,
То виђети за живота
Па за навјек у гроб лећи!

Пљевља, 1910 год.

 

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сеоба

 

 

Сеоба

Кроз лијепа Пљевља моја,
Телеграмом танких жица,
Спазих синоћ хиљадама
Забринутих ластавица,

Ко мој народ кад се тужно
У туђински свијет спрема, -
На вијећу су синоћ биле,
А јутрос их ни једне нема!

Њих је разно из мог краја
Одагнала јесен пуста;
Хладни сјевер и олује
И вјечита магла густа.

И у моме родном крају
Има по кад дана врели;
Има сунца а'л не оног,
Кога овај народ жели.

Ја увијек кад путујем,
Обалама мога Лима,
Кроз душу ми тужну вије,
Пет-вјековна љута зима!

Ал' ту зиму не осјећа
Други свијет и слобода;
Нико више осим мене
И несрећног мога рода!

У Пљевљима 1909. год.

 

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Вјесник

 

 Вјесник

Синоћ када на ливади,
Вечерња ме стиже тама,
Спазих тицу из далека,
Кроз сутон се жури сама.

То ждрал један враћаше се,
Са далеких јужних страна,
Па залуто изван јата,
Што пролазе ових дана.

Док врх мене тица бјеше;
Први вјесник премалећа:
Ко да спазих са свих страна
Из природы мирис цвећа.

Пљевља, 1910.

 

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сужњи

 

 

Сужњи

Посветио Госп. Жив. Дачићу неуморноме раднику за свој народ

 
Мој народ је јато растурених тица, 

На обмане што их похваташе људи;
Што им тужне пјесме не раздиру груди,
Пјесме из кафеза од челичних жица.
 
Тице, што се муче без слободе тако,
Допадоше многе у вјечити пако
Изнурене, јадне, у пола су мртве;
А неке су давно већ постале жртве!
 
О, Европо! вапај заробљених тица
Зар не чују твоји ти „праведни" људи?
Зар им тужне пјесме не раздиру груди,
Пјесме, из кафеза од челичних жица?!
 
Пљевља 1910. год.

 

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Поздрав

 

Поздрав
 
Пратиоче, вјерни друже,
Блед мјесече, ја те чекам:
Је си ли виђо драгу моју?
„Јесам!... ал је са свим тужна
Променила лица боју".
 
Блед мјесече, шта ти каже? -
„Опрости јој што те прије
У детињству и прошлости
Разумила никад није".
 
Блед мјесече, а јесу л јој
Још прозори поред пута?
Да л' говори шта са светом?
„Не! Увек је забринута, -
 
Увек чита једну књигу,
У повезу тврдог платна.
Наслов: „Књига прва" „Пјесме"
Украшена слова златна".
 
Блед, мјесече, а да л' знадеш
За ким њено срце бије?
„Видим да јој за даљином
Тајна жеља жељу вије".
 
Сад лаку ноћ, блед мјесече!
И друго је вечер тражи;
Са мог срца пуна чежње
Из рођеног мога краја
Поздравље јој српско кажи!
 
Плевља 1909.

           

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Калипоље

 

Калипоље

 
Калипоље и Суводо
И са њима Јавор голи,
То све памти оне дане,
Кад се силна крвца проли;
 
Кад се многи трже већма
Пет-вековног ропства клета,
Па се жељно руком маши,
Нове славе и полета.
 
Кад се за част и слободу,
На све стране гину доста.
Но и тада мој завичај
У окову старом оста.!
 
На Јавору 1908. год.

           

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сузе

Сузе 

Судбине моје страшна је сила
И сад ме гони у овај мрак.
Врати ме земљо, Србијо мила,
Да љубим твоје слободе зрак!
 
Србијо! Збогом! Мој поздрав прими,
И суза ево... Удес је клет.
О, душо моја, пределе сними
Где живи онај слободни свет!
 
Ја идем тамо куда се гине
И тражим жудно завичај свој,
По тужној земљи вечите тмине
Коју је удес дариво њој.
 
Ја плачем...  Моји уздаси лете
Јер слазим доље гдје влада мрак.
Љубави, слого, Србије, Зете,
Пошљите мени слободе зрак!
 
Сад збогом, срећни, народе мио,
Увијек жуди за својим свој:
Амо сам рођен, амо сам био
Амо је и дом разрушен мој. 

На Јавору 1908. год.