Vid Vuletić-Vukasović - Presvijetlomu gospodinu Dr. L. Ć. Pavišiću

 

Presvijetlomu gospodinu

Dr. L. Ć. Pavišiću,

Kad je slavio dne 21. novembra 1896. zlatni pir sretna misnikovanja

 

Vid Vuletić-Vukasović

Umiljato

 
P.
Da sam care, dao bi Ti dare,
Za tu tvoju veličajnu slavu,
Petrahilje, biserli-orare,
Zlatnu kapu na časnu Ti glavu;
 
Аl’ za slavu to Ti nije pravu
Te se stvarce zemanom pokvare,
Pa padaju na zemlju, u travu,
A ljudi jih uz grob zanemare . . .
 
Аl’ slavuljak kraj studena vira
Tiho pjeva i u srce dira,
Pripjeva Ti, da si mali care,
 
Pjesme care, naš vrli Ćezare,
A to carstvo, to je carstvo mira, —
Eto dara za zlatnog’ Ti pira!
 
U Korčuli, o Mratinju dne 1896.

1896.

Станислав Винавер - Отаџбини

 

Отаџбини
 
Отаџбино моја најбоља, најслађа,
Последње уздање и утехо прва!
Хоће да те здробе, да од твојих мрва
Гозбу гадну славе; да од твојих свађа
Песму себи створе што им пире слади.
О, скамени свађе, нек царује воља!
Отаџбино моја најслађа, најбоља —
Да се много ради и да се уради.
Све ћемо ти дати јер све си нам дала:
Песму мелодичну наш нам језик даде,
Дала си нам радост, патње, наде, јаде,
Болове и осмех, туга, идеала.
Од своје си свиле наша срца свила,
Дала си нам себе, те тајне мотиве
Што у дубинама наше душе живе.
Отаџбино мајко, отаџбино мила!
 
Станислав Винавер

1912.

М. Димитријевић - Дубровнику

1910.

 

Дубровнику
 
Граде, ja за те имам осјећања
јep волим тугу.  И сам сам сужањ живи
у домовини јада и плакања,
под законима туђинским и кривим.
 
И ти си тих и таман, јадни граде,
твоје ми море стално шуми тугом,
трпиш и чекаш, устрајно, без наде,
што неће доћи у времену дугом.
 
Јер Бог je суров за твог Светог Влаха
и не слуша га кад се за те моли;
твог заштитника залуд срце боли —
туђин те тишти, дрзак и без страха.
 
Памтиш ли кад je Цар у теби био?
И када није туђи стијег срамно
китио твоју потамнелу тврђу?
 
Заробљено ти море тугу поје.
Галије ти je убило вријеме.
Помрле су ти све виле на Срђу.
 
Да ли те чара, благо и замамно
нада,да ћe се галије повратит
однекуд,живе, слободне и твоје?
 
Мостар      М. Димитријевић

Милутин Јовановић - Незнани гроб

 1910.

                                                                         

Из „Војнички песама”
 
Незнани гроб
 
Уморено чета одмиче уз стење,
Наша лица сунце немилосно пали;
Oceћa се мирис од здравца и вење,
Мумлају и хуче Тимокови вали.
И цвркућу шеве испод неба ведра
Док испод нас Ртањ мрачна шири недра.
 
Крај каменог друма, поврх малог села,
Растурено гробље у мору од траве:
Ту се гуштер сунча, зуји златна чела
И цвеће планинско љупко њиха главе.
И некакав сељак, гонећ’ туна стада,
Поздравив нас просто исприча нам тада
Једву повест тужну: „Пред крај прошле зиме
 
„Нашем крају стиже чудан путник неки, —
„Нико се у селу није знао с њиме,
,,Ал’ видесмо да je пут пpeш’o далеки.
„Преко мушких плећа тек пар реденика,
„Пушка и траг патње сред мркога лика.
 
„Дође испред цркве и немоћно паде,
„И за час се слеже туна пола села;
„Нашем попи младић говорити стаде
„Неке чудне речи, док je крв му врела
„Шибала из ране што беше на груд’ма —
„И бистар му поглед блудио пo људ’ма.
„Малаксалу руку неколико пута
„Пружао je на југ, — ту где река тече, —
„Гледасмо га немо клонула и жута,
„И мртвог у порти затекло га вече.
„Последње му речи јекнуше из груди:
„„Земљо моја тужна, збогом... Срећна буди!““
 
„У цркви га лепо опојасмо млада,
„И ако му име нико знао није,
„Осетисмо да je цвет из српског сада
„И да јунак беше. Сад га земља крије
„Ту у нашем гробљу, и крста му ето,
„„Окићена цвећем чим зацари лето.““
 
Када сељак сврши, на сва наша срца
Бол je тежак пао, и к’о страшна мора
Притисну нас мис’о: да још тешко грца
Под тиранским игом син Вардарских гора.
Тад сазнасмо, да тај незнан и сирома,
Што почива мирно у том гробу худом —
Донев своје ране са обала Лима, —
Дође да с’ одмори под слободном грудом:
После борбе дуге за спас голог робља,
Спокојна тишина сред сеоског гробља.
 
И незнаном борцу против силе грубе,
Поскидасмо капе крстећи се муком, —
Марш посмртни наше зајецаше трубе
И зазвони добош потмуло, јауком:
И са врха голог планинскога зида
Разлеже се мукло тужна панахида....
 
Maja, 1909.       Милутин Јовановић

М. А. Стојковић - Једног блиског дана...

1911.

 Једног блиског дана...
 
Затрештаће трубе кроз поља и кланце..
О, то мора бити једног блиског дана!
Доста је јаука — доле ропске ланце!
Доста беше бола са Косовских рана!
 
Браћо, и нас душа за својима боли,
И нас пеку, тиште ране, боли ваши.
Скоро ће одјекнут’ брда, кланци голи,
Кад закликте снажно соколови наши!..
 
Једне дивне зоре к’о бујица плаха
Кренуће се напред чете, батаљони,
Преко ваших поља у облаку праха
Прелетаће тада наши ескадрони...
 
Грмеће плотуни свуда на све стране,
Дим и прах ће стићи небу под облаке,
Многе токе биће крвљу покапане.
Проносиће реке коње и јунаке!...
 
О, то мора бити једног блиског дана!
Затрештаће трубе кроз поља и кланце!..
Доста беше бола са Косовских рана!..
Братска рука мора да Вам скине ланце!...
 
М. А. Стојковић

Стеван П. Бешевић - Химна Балкану

 

 

Химна Балкану 

Боже светле зоре ведрила и дана
У јединству драгом Ти нам моћи дај
Да обасја наше врхове Балкана
Старе славе сјај ….
 
Соколова младих, Ти окупи јата
И оснажи крила сложна им за лет!
Нек науче како ваља брат за брата
Живети и мрет!
 
Кад затутње опет долине Балкана
И пошиљеш Ти нам искушења дан, —
Нек слободе песма јекне са свих страна
„Живот за Балкан!”...
 
Ст. Бешевић

1911.

Мирко Дамњановић - У час сванућа...

1913.

У час сванућа...
 
Прошли су нас дани и плача и страха,
и видесмо сунце о коме се снива,
и оживе тако наша љубав плаха
према земљи овој окованих дива.
 
И у ове дане великог прегнућа,
повраћених нада, освећених жртви,
Дошао је овој земљи час сванућа,
када васкрснуше српски живи мртви.
 
О, вољена земљо орлова и тића,
који се у гвожђу рађали и мрли,
чуј песму слободе у тај час освића
песму која у све крајеве ти хрли.
 
Грудо наше земље, у коју се скриле
крв и сузе многе петвековног робља,
прими целив топли своје деце миле
на хумкама свежим посвећених гробља.
 
О Св. Сави, 1913.    Призрен                  
 
Мирко Дамњановић