Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Предговор „Нови и стари дани.“

Његовом Краљевском Височанству

Престолонаследнику

ДАНИЛУ

Предговор

Предговор сам вазда сматрао као онај део књиге, који има свој нарочити циљ да заштити писца од његових мана или пак недостатака у способности на пољу књижевног рада, те на тај начин писац својим предговором украћује другима право писања објективне критике.

Са свим далеко од те помисли, Ипак ћу написати неколико ријечи о овој својој књизи: „Нови и стари дани.“ Али мој предговор није у горе наведеном циљу, него има свој нарочити задатак, да упозна поштоване читаоце са разлозима који су ме руководили у издавању ове најновије своје збирке стихова.

Да бих могао пред читаоце изнијети упоређење између прошлости и садашњости моје отаџбине, потребно је било, те сам у први део ове књиге унео најновије радове, а у други део оне који су већ излазили у времену од пуних десет година, од како је 1903. год. први пут моје име угледало свијета у „Сомборском Голубу“ и „Цариградском Гласнику", другим разним листовима, часописима као и посебним збиркама: „Прве пјесме“ 1908, год. Београд; „Отаџбини и Љубави“ 1910. Дубровник; и "Пјесме Свијету“ 1912. год. Ниш, којих је са свим већ нестало, а свијет се ипак интересује знајући да сам био ја једини писац књижевних производа те врсте, и живео тамо међу некадашњим т.з. Отоманским Србима, а као наставник српске гимназије у Пљевљима у времену између 1908. и 1912. године. Живео сам у оним крајевима гдје није нико пјевао па наравно, да се, ни моји радови не могу назвати „пјесме“, већ само успомене на старе и нове дане, које сам доживео као рођени син онога народа и оних крајева који су и са мном у својој прошлости, преживели много борбе и тешких мука послије којих смо дочекали своје поновно рођење на свијет.

Године 1910. на дан 3. јула, био сам удостојен највећом пажњом Његовог Краљевског Височанства Престолонасљедника Данила, тиме, што ме је свесрдно примио и обдарио за успомену својом високоцијењеном фотографијом са својеучним подписом, те сам био дубоко дирнут Његовим осјећајима и распитивањем о мојој Отаџбини под Турцима.

Од тада сматрао сам за своју највећу српску дужност манифестовати благодарност своје скромности. Но како сам тада стално живео у Турској као наставник српске гимназије у Пљевљима, и као подајник Турске, нисам смео посвједочити оно што сам желео, једино из политичких разлога. 

Пошто је данас, пак настало са свим друго и срећније доба по моју Отаџбину, то сам се и сам отресао оне несрећне и вјечите стрепње, и учестаних одговарања пред турским властима, јер поп и учитељ, властима Турске вазда су били трн у оку.

Сада сам пак сматрао за своју прву дужност да учиним оно што нисам смио прије с погледом на опште културне и просветне прилике своје домовине и свога опстанка у њој.

Овогодишњи Велики-Петак, кога сам најсрећније провео у Крвавом Скадру на Бојани, појачао је ту моју намјеравану тежњу, те дефинитивно одлучих издати "Нове и старе дане“ као успомену на тријумфални - побједоносни улазак Његовог Краљевског Височанства Престолонасљедника Данила у крвави град Скадар на Бојани, којим су величанственим чином још више потврђена права историје Српскога Народа. 

Д. М. Јефтовић - Полимац

У Пљевљима                                                       На Митров-дан 1913.

          

Petar Preradović - Putnik i odgovor na tu pjesmu

Petar Preradović 

 

Putnik 

Bože mili, kud sam zaš'o!
Noć me je stigla u tuđini,
Ne znam puta, ne znam staze,
Svuda go kamen noge gaze,
Trudne noge po pustini!
 
Još konaka nijesam našo!
Sjever brije s sniježnog brda,
A tuđincu, siromaku
Još je veći mrak u mraku,
Još je tvrđa zemlja tvrda!
 
Naokolo magla pada,
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga;
Majko mila, majko draga,
Da ti vidiš tvoga sina!
 
Da ti vidiš njega sada
Okružena od zla svega,
Ti bi gorko zaplakala,
Ruka bi ti zadrhtala
Od žalosti - grleć njega!
 
Zašto tebe nijesam slušo,
Kad si meni govorila:
"Ne idi sinko od matere,
Koja mekan krevet stere
Tebi usrijed svoga krila!
 
Ne idi, sinko, draga dušo,
Ne idi od krova očinoga,
Tuđa zemlja ima svoje,
Ne spoznaje jade tvoje,
Tuđa ljubav ljubi svoga!" –
 
Govoreći s sobom tako,
K kolibici jednoj klima,
Koju spazi iznenada,
Umoreni putnik sada,
I zakuca na vratima.
 
Otvarajuć sve polako,
Zamišljena: Tko će biti?
Glavu pruži jedna stara.
"Daj u ime Božjeg dara,
Bako, meni prenoćiti!
 
Ne znam gdje sam - kud sam zašo,
Noć me je stigla u tuđini,
Ne znam puta, ne znam staze,
Svuda goli kamen gaze,
Trudne noge po pustini!
 
Drugi konak gdje bi našo!
Sjever brije s sniježnog brda,
A tuđincu, siromaku
Još je veći mrak u mraku,
Još je tvrđa zemlja tvrda.
 
Naokolo magla pada
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga,
Majko mila, majko draga,
Primi pod krov tuđeg sina!"
 
"Primila bih tebe rada;
Ali vidiš da spavaju
Ovdje sinka tri i ćerce,
Koji cijelo majke s[e]rce
I svu kuću ispunjaju!" –
 
"Nij' daleko već do dana,
Već pozdravlja pijevac vile,
Dok zagrije danak Boži,
Malo vatre bar naloži,
Da otopim smrzle žile!" –
 
"Vatra mi je zapretana,
Drva ne imam skoro ništa,
Ovo malo, što je unutra,
Trjeba mojoj djeci sutra
Kad se skupe kod ognjišta!" –
 
"Za tuđinca ništa ne imaš
Tuđa majko, kad te moli!
Tuđe dijete tvoje nije!" -
S tim mu grozne suze dvije
Niza lica kapnu doli.
 
"Gdje su ruke tvoje majke
Sad da skupe suze sina?
Gdje koljeno, da počine,
Da si teško brjeme skine?
Gdje je tvoja domovina?!" –
 
Ko da su mu zmije ljute
S ovim riječ'ma srce stisle,
Ukočeni putnik stoji,
Leden znoj mu čelo znoji
I otimlje mozgu misle.
 
Ali oči uzdignute
K strani glede - ah onamo!
Gdje od drage domovine
Svako jutro sunce sine,
Tam' ga želja nosi - tamo:
 
"Tebi opet duša diše,
Tebi srce opet bije,
Domovino, majko srjeće!
K tebi opet sin se kreće,
Od radosti suze lije.
 
Primi opet svoje dijete,
Primi vijek će tvoje biti,
Ljubit tebe svako doba,
U tvom polju daj mu groba,
S tvojim cvijećem grob mu kiti!!"

 

Savremena

Putnik

Lice na Preradovićevo naličje

 

Bože mili, kud sam zaš´o!
Dan me stiže u svojini.
Sve znam pute, sve znam staze,
Po cveću mi noge gaze
Svud po miloj domovini.
 
Danište sam srpsko naš´o!
Jug mi blagi širi bila!
A svojaku na megdanu
Sve jasniji dan na danu,
Sve je mekša zemlja mila.
 
Naokolo blesak sjaje,
Otkri mi se sunce jarko,
Zvezdama se nebo osu,
Njima vila kiti kosu,
A budi se junak Marko!
 
Majka njemu venac daje,
Okruženu dobrom svakim,
Od radosti sve se smeje,
Na srcu ga svome greje
I miluje krilom lakim.
 
Jer je Marko majku sluš´o,
Kada  mu je govorilia:
“Dodji sine, čeka majka,
Dugo ti se veće vajka
I željka te sred svog krila!
 
Dodji, sinko, draga dušo,
A do krova očinskoga –
Svoja zemlja želi svoje,
Izlečiće jade tvoje,
Majka ljubi sina svoga.”
 
Snevajuć’ u sebi tako
Na Kosovo Putnik žuri,
Na bojnome hatu jezdi
Sav u sjaju ko na zvezdi
Il put sunca orao suri.
 
Otvarajuć’ sve polako,
Pitajuć’ se: ko će biti?
Prestrašena majka gleda –
“Daj mi zemlje mog pradeda
I starom me slavom kiti!”
 
“Primam tebe, sine, rado.
Ali klikni, nek te čuju
Ovi ovde – rob do roba
I pod njima grob do groba,
Što mi kuću ispunjuju!”
 
“Za njih, za te život dado’-
Al Markove daj mi sile:
Ko on kada megdan deli,
Da mi oko ognjem streli
I otopli smrzle žile!”
 
“Vatra mi je zapretana
Još od kobnog Vidov dana,
Al oganj je živ iznutra
I planuće ovog jutra,
Kad te videh, zoro rana!”
 
“Nek te mine stara rana,
Majko moja, sin te grli!
Tebi evo on se vraća…..”
Majka ….,  roblje sve ko braća,
U naručje njemu hrli.
 
Ëvo ruke majke moje
Oko vrata sad su sina –
Tu Anteju iz nedara
Posuknuće snaga stara:
Tu je moja domovina!”
 
Tako soko zaklikt’o  je –
Te mu reči krila dale,
Te polete u boj – sivi,
Svet zapanjen da zadivi
I oživi ideale.
 
Oči su mu uzdignute,
Okrenu se, oj – onamo,
Gde se diže stara gradja,
Gde se novo sunce radja,
Tamo željno hiti, tamo!
 
“Pronaš’o sam stare pute:
Tebi opet srce bije,
Domovino, majko sreće,
K tebi opet sin se kreće –
Od radosti suze lije!
 
Za tebe će krv da lije –
Sin tvoj opet svoj će biti:
Tu da živi sad mu volja,
Zato daj mu tvoja polja,
Da ti nedra cvećem kiti!”
 
ZZ. J.
 
Ilustrovana ratna kronika sv. 37

Mihovil Pavlinović - Putni Spomenak godine 1864.

 
 

 
 
 
Putni Spomenak
godine 1864.
Od Mihovila Pavlinovića
 
 Slovinski sine, matere dične,
Jel ti se tuga o srce svila,
Na ljute jade, na suze gorke,
Štono sirota, sirotom lila?
Preni se, stani, pogledaj širom,
Na svoga roda zavične stane;
Pa mi se diži, iz doma težka,
Da tvomu srcu od tuge lane.
 
Sa primorja, sa visokih dvora¹)
Pogledajde na to sinje more,
Kako pusto pod tobom talasa,
Željno svoga stara drugovanja,
Drugovanja jedarah i ladja; ²)
Pa zajuri nadušenim plavom, ³)
Kroz otoke dalmatinske divne,
Izpod bielih primorskih gradovah,
Što se morem pašu i mejašu,
Što se morem kite i bogate,
I što mu se umivaju valom.
Te mi stani na hrvatskoj Rieci,
Odkle morski labudovi leću,
Pučinami i dalekim svietom,
Da se ime hrvatsko spominje
Gdje se do sad spominjalo nije.
Uza strane ti mi se tad primi,
Ljute krši, brda starovita,
Odkle siplje božije vrijeme,
Odkle sjever duši i pokrši,
Štogod nije gvozdeno i kršno,
Štogod nije svojsko i hrvatsko.
Niz brdine i osovne strane
Gledaj pusto gorje i jelovје;
Slušaj huku gorskijeh potokah,
Gdje se legu hrvatski sokoli,
Živi kremen, u kremenu živom.
Pa se spusti trudan i umoran,
Ka Karlovcu junačkomu gnjezdu,
O kojem se stara sila skrši,
Stara skrši, a nova obrši.⁴)
Popij čašu i nazdravi braći,
Zavezi se poljem i širinom,
Kroz tu slavnu staru Banovinu,
Koja se je krvlju premiesila,
Pustom krvlju turskom i hrvatskom.
Haj, pohitaj, osamljen putniče,
Haj, pohitaj, bijelom Zagrebu,
Vidiš kako j’ ruke raširio,
Brdom digo glavu uznositu,
A Savi se poljem razkrilio,
Da okupi sve što je hrvatsko,
Da ogrli sve što je Slovinsko:
Mudre glave, zbore i nauke,
Naše bane i naše vladike,
Naša prava, naše navičaje,
Što je nami od starine bilo,
I što nam je do danas branjeno.
Tu će tvomu srcu odlanuti,
Jer ćeš prvo uhvanje nazreti;
Tu ćeš vidjet da Hrvatska živi,
Živi, brate, u mudrijeh glavah;
Živi, brate, uz ljute takmace.
 
Oj rane ljute, hrvatske rane,
Što nam ih zada dušmanstvo kleto!⁵)
Oj rane ljute, izdaje, strasti,
Nevjere bratske sjeme prokleto.
 
Oj nediži tu zavjesu crnu,
Što prekriva te crnije duše,
Nego hiti, parovoznim mahom,
Kroz to polje što Savom druguje,
Da obilne koševe nameće,
Da uzdiže šume pod oblake,
Da sve daje na odmet ljudima.
Pa kad staneš na Sisku na mostu
Gdje u Savi Kupa svoj glas gubi,
Iz tih stribah starovječkih poznaj,
Kakvim skokom ta je zemlja bila;
Iz tih kladah i japijah šumskih,
Znaj što nosi topove francuzke,⁶)
Znaj što daje i srebro i zlato,
Naše zlato u tudjinske ruke.
Otle sjedni u vatrenu ladju,
Da te ona premeće niz Savu.
Njom prebiraj ta vremena davna,
Podnimi se nad tom vodom mutnom;
A kad njojzi i Una dohrli,
Obziri se i desno i lievo,
Imaš radšta, imaš i nadašta:
S jedne Bosna, s druge Slavonija,
Posavina i tamo i amo,
Močvarina i obilje mrtvo;
Mrtvo polje, mrtve poselice,
Stražarnice prama stražarnicam,
Da stražari nad tim mrtcem bdiju.⁷)
Amo, brate, sam se vojnik radja,
A onamo sirotinja raja.
Tu, bi reká, zavičaja nema,
Oliš ptiću samotnom pjevaču,
I medvjedu gorskoj haramiji.
Tu bi reká, zemlja ždere ljude,
Liepa zemlja koj prilike nema.
Pa kad si se tih nagledo jadah,
Takih jadah u takoj ljepoti,
Maši mi se polja Slavonskoga,
Okreni se ka istoku suncu,
Tjeraj priekom na Djakovo stojno,⁸)
Gdje se vije hrvatska zastava,
Srce bije Slovinskog naroda.
Tu ćeš naći vilinske dvorove,
Tu ćeš naći milje i obilje,
Štono srcu domorodnu sladi,
Čistu dušu diže i snebiva.
 
Oj srce tužno, srce Slovinsko,
Pohitaj, gledi, Jurjeve dvore;
Na čistom zraku, Slavonskom valu
Smiju se pusti, sami ti zbore.
Ulizi, leti! susreti bratski
Odasvud hite, ljubav te srita;
Ulizi, vidi, ponude, dvorbe,
Duh te Slovinski sam obuhita.
 
O Jurju, Jurju, Vladiko dični,
Tko ti toliki, plam duši dade?
Tko rodu svomu, takoga posla,
Da srcem srce svakomu nade,
Do samog Boga, naroda moga?
 
Oj, ne gledaj na ljepote svieta,
Nezamieraj ti bogastva zemlje,
Ni brdine, ni uvale čarne,
Ni ugojne konje, ni volove;
Nego gledaj gnjezda nakićena,⁹)
Odkle leču sivi sokolići,
Preo Bosne, preo Slavonije;
Gledaj sgrade, gledaj zadužbine
Što tudjinstvu platit će odkupe.¹⁰)
To razgledaj, pa mi se odmaraj,
I narodu budućnost pogadjaj.
Gledaj djela pa mu srce poznaj,
Slušaj rieči, njima dušu lieči.
Da si pribjeg tu bi ubjegnuo,
Da si stanik tu bi ostanuo;
Al’ si putnik, pa se putom bavi.
 
Kreni zemljom i hordijom niemom,
Što sred polja Krajinom nazivlju;
Gledajući i razgledajući
Same šume i same dubrave,
Kroz sela ćeš drvena pohitat,
Jer za duše utjehe ti nije,
Ni za oka vesela gledanja.
Dunavu ćeš doći do obalah,
Na kojim se Vukovar popeo,
Sriemske župe sborna varošica.
Upri kolma u te kaljužine,
Jal’ neka te prašina obaspe;
Al’ nepuštaj Sriema bogatoga,
Nit mimodji Srbskih namastirah.
Nego širom polju zavezi se,
Fruškoj Gori u goste polazi,¹¹)
Gdje se gora uz Dunavo mili,
Vitkim šumam, vilnim pobrdarjem,
Ka djevojče u livadi travnoj:
Bleče stada janjac i ovaca,
Muču krda vitorogih voka,
Hržu konji na alakše čili,
Ptice poje, potoci romone;
Sve se divnoj Fruškoj gori splilo,
Jal podanju poljem se razlilo:
Brdo brdu odgovara divno,
Prodolina prodolom se druži;
Niza svaku studenac žamori,
Sa dna svake samostan pomalja.
Tu su dične Srbske zadužbine,
Tu su moći, tu su spomenici.
Logom leže Uroš i Lazare,
Tu dopala čaša Lazareva,
Sa Kosovske udesne večere.¹²)
 
Da, zavjetni roda zatočniče,
Uči povjest tamnu i krvavu,
Celuj moći doma branitelja;
Odreci se predsudah prokletih,
Štono braću drobe i razmeću;
Pa nazdravi čašom i desnicom
Vjeri tvrdoj, bratskoj slogi svetoj.
 
Oj nam resti goro, sjajna goro!
Na hrvatskoj zemlji nasadjena.
Tebi tekli Srbi i Hrvati,
Prvobitno da ponove bratstvo!
U tebi se zametnulo gnjezdo
Slovinskoga jata jednolika!
 
Haj putniče poljem i pučinom,
Dok naidješ na zemlju ugarsku,
Gdje se Novi razbusao gojan,
Pod sred polja nasadjeno cvieće,
Na Dunavu svileni pojase,
Gdje se splilo Srbstvo i razvilo,
Da svom domu zameće temelje,
U kupljenu krvi zavičaju.
Ti ćeš vidit kako se boriti,
Sa tudjinom u zemlji tudjinskoj;
Zapamti ćeš što su bieli dvori,
Kad ih tudje otvaraju ruke.
Haj pohitaj na jezero sinje,
Gdje no Sava sreta se Dunajem,
I njemu se u naručje svija,
Da ogrle grada Biograda.
Izdigo se kao labud bieli,
Uznio se kao paun zlatni,
Nanio se i tamo i amo,
Nadgleda se na dva ogledala:
Očim pali Bosnu i Srbiju,
Pozdrav daje srodnoj Bulgariji.
K njemu gleda što je progledalo,
Njega zove što je ucviljeno;
On da sveti Kneževu večeru,
On da kaje dana Vidovdana.
Velika je ta promisa božja,
Duboke su naše rane ljute,
Malahne su te gospodske ruke,
Da napišu što se pisat neda,
Da razdrieše što je mrtvouzno,
Da pogode što je nepogodno.¹³)
 
Biel grade, bieli nam se za se,
I za svoju kitnu Srbadiju.
Bio uzor sloge i napredka,
Bio uzor narodnih vrlinah;
Uzor knjige, uzor običaja,
Uzor svoga i svoje starine.
Tudja majka srca neveseli,
Tudj običaj, tudju gradi dvore.¹⁴)
 
A ti, hajde, dalek moj putniče,
Prebaci se na Kotorske strane,
Gdje su naše utonule stiene,
Gdje primorske majke i sestrice
Jutrom glede na to sinje more,
Jeda l’ znaje od svojih putnikah?
A večeri pitaju valovâ.
Nisu l’ njine zaždirali drage?
Boga zovni starini pomorcu,
Čuj ga malo, kako ti povieda,
Što se tamo preko svieta radi,
Što je narod, što li je sloboda;
Kakva nam se rodoljublja hoće,
I kakve nam predsude smetaju.
Pa se propni lomnoj Gori-crnoj,
I spusti se na Cetinjske dvore;
Tu da vidiš slobode hramove,
Tu da poznaš Slovinsko uzdanje;¹⁵)
Da naučiš živit i umrieti,
Za spas roda, za slobodu doma.
 
Oj Goro, crna dušmanu kletu,
Crni se, crni, na vieke njemu;
A rodu svomu, zbieg da si tvrdi,
Ponos, utjeha, srcu našemu. 

Primjetbe 

¹) Podgora. 

²) Prije mletačke zapreme, hrvati su bili jaki na jadranskom moru; liburni, dubrovčani, neretvani, kotorani su plovili na daleko. 

³) parobrodom. 

⁴) ljuta senjska bura i zaliev podgorski; te prenosno: korenito hrvatstvo i čelik-srdce junaka krajišnika (graničara). 

⁵) prije najtvrdji klanac proti turčinu; poslie najmilije guvno njemčenju i vojničenju. Krlovac grad najslavnije se održao, u svakoj toj borbi. 

⁶) iz šuma hrvatskih, francezi i drugi narodi grade svoje ratno brodovlje i bačve za svoje dragocjeno vino. Sisak je glavno stovarište toj trgovini. 

⁷) stojbina biskupa Jurja Strossmayera. 

⁸) tako je bilo dok je do nedavno kordun čuvan sve uzduž turske granice. Na austrijanskoj strani svaki je hrvat bio soldat, a na turskoj raja. A niemac i turčin, dva dobra susjeda i prijatelja. Liepa je gospoština djakovaćka, al’ su ljepša gojilišta i sjemeništa što sagradi biskup Strossmayer: jedno za slavonske djake, jedno za bosanske redovnike, jedno za pučke učitelje, napokon jedno za učiteljice i za djevojčice. 

⁹) oslobodit će narod od robstva duševnoga. 

¹⁰) Fruška-gora diže se uz Dunav: to su ti brežuljci šumom obrastli, uvalami i vrutcima nabrani, vinogradim i votnjacima nakićeni. U dvanest prodola, dvanest se srbskih samostana porazgodilo niz oba obronka fruškogorska. 

¹¹) U oči Vidov-dana na Kosovu polju, knez Lazar pri večeri nazdravio zlatnom čašom svojim vitezovim; i pо sumnjičenju zeta Vuka Brankovića, nahrcio o tobožnjoj nevjeri nenavidjenog Miloš Obilića. Miloš razjaren, su dva vjerna pobratima, udari krišom na turski tabor, da smakne sultana, i da svojom glavom zasvjedoči svojoj vjernosti. Miloš poginu, ko što i sultan poginu, ali smrt Miloševa baci u braću krvavi nož, i Branković opremi svoju, kako vjeruje narod. Lazarevo tielo i njegova čaša hrane se u namastiru Ravanici u Fruškoj-Gori. 

¹²) Odnosi se na ljute borbe srba ugarskih u Bačkoj i u Banatu sa magjarima, da im ne otmu narodnost i narodno-crkvene povlastice. 

¹³) Odnosi se na diplomatiziranje srbskieh politika, koji se uzdaju da će svojimi notam osloboditi zemlju od turstva. 

¹⁴) Odnosi se na nasljedovanje tudjih običaja i zakona nepriličnih, što žalibože otimlje mah u Biogradu. 

¹⁵) junačka požrtvivost.