Miho Knego - Oda

 

Prigodom Otkrića Spomenika
Velikom Pjesniku
Gjivu Frana Gundulića
Dubrovčanina

 

Oda

 

Sv’jetlo sunce sini, sini!....

 

Što bi? Zar strašni valovi,
Što o hiid jed svoj lome
I Slave lagju lagahnu
Biju u b’jesu svome,
Sad tihim morem šetaju
I tek što ližu kraj?
 
Gle, munje zrak što križaju
I grozne neba biče
Na Slave lagju mlagjahnu
Sve regbi oboriće,
Sad bježe, te se prosiplje,
Svud vedrog neba sjaj!
 
Što bi? Je l’ ovo obmama
Mog oka, što dni bolje
Vidjet’ bi htjelo, ili je
Mog srca tlapnja, koje
U novom čustvu kakovom
Nać svemu misli l’јек?
 
Ne, ne, to nije obmama!
Dan sv’jeto danas svanu,
Niti je Zora ikada
Predišla takom danu,
Od kada Onaj Besmrtnik
Svoj slavni poče v’jek.
 
Da, onda rujna božica
Vrh Srgja sjajuć kliče:
„Raduj se, raduj presrećni
0 grade, Dubrovniče!
Tvojega tla stup najjaeči
Moj ti donosi skut.
 
„Kud god sam konje vatrene
Provela hrleć amo
K sinjemu s mora Crnoga
S desna, s l’ijeva samo
Ropski se čuju uzdasi
I tugji vlada prut.
 
„А zlatnu slobodu zidine
Čuvaju tvoje јаке;
Njezin se miris ugodni
Poput sunčane zdrake
Širi, a robu postaje
Još teža tugja vlast.
 
„Аl evo čedo svemoćno
Na dar ti šalju vile:
Njegove lire zvukovi
Prokleće drske sile,
Spojiće uda slomljena
Uliće nade slast.
 
„I ti ćeš bit’ nepresušno
Slobode, pjesme vrelo,
Iz kog će crpsti takmeć se
Jugoslavenstvo c’jelo.
Nit’ će te, grade, nestati,
Dok narod bude živ“.
 
I tako bi. Аl zlokobna
Sudbina, što nas prati,
Rajskoga pića s’ izvora
Napit’ se v’jek nam krati,
Premda nas blizu dovodi
Put, koji svegj je kriv.
 
Smetene tad nas zavagja
Grizlica Slavske lipe,
I kao b’jesni valovi
Goneć’ se kad prekipe,
Tako s’ u koštac hvataju
I bore strast i strast.
 
Srdi se nebo, postaje
Od dana nojca mrkla
Pod nogam se trese, strah te je
Da zemlja ne bi te srkla,
Nit se u mraku poznaje
Našega roda vlast.
 
Аl gle nenadne promjene!
Dan sv’jetli danas svanu,
I nije Zora nikada
Predišla, vakom danu
Od kada Onaj besmrtnik
Svoj slavni poče v’jek.
 
Potomstvo harno sjeća se
Onog, koj’ pjesme žarom
Slobodom dušu napaja;
Onog, koj’ slavom starom
Napunja nove vjekove
I njen umnaža jek.
 
Narod mu u znak ljubavi
Spomenik diže tvrdi:
Neka mu lice razbije
Neslogu što nas grdi,
I jakost u nam’ probudi,
Što kobni spava san.
 
Eto iz drevne Dubrave
Ističu sunca zdraci
I zlatnu sv’jetlost prosiplju
Svuda, gdjeno junaci
Spominju Gjurgja Jerinu,
Proklinju Vidov dan.
 
I svačje srce otajna
Milina njeka puni
Nit’ može ruka ičija
Da tu milinu zbuni,
Jer hrabri narod poznaje
Ponosa svoga moć.
 
Oh dane, što si svanuo,
Ne puštaj noćne tmice,
Tvoja vedrina neka nam
Uzdrži vedro lice
I klete spletke ukloni
Što crna snuje noć.
 
A ti nas Duše Veliki,
Ohrabruj k boljem radu,
Spominji prošle vjekove,
I budi slatku nadu
U vr’jeme puno srećnije
Što no će istom doć. 

Dubrovnik, 26 Junija 1893. 

Miho Knego

Nikša Gradi - Dubrovnik

 

Dubrovnik

Putniku koji mu dohodi na posjete

Piantossi

nemica gente al nostro albergo

in seno.

Om. Odis.

 

Slavnog grada uz ulice stare
Iz daleka, putniče! kad dogje;
Nemoj pazit na današnje kvare,
Misli samo na sjaj koji progje.
 
Puk mu, jadan! sve dušmanske dare,
Poput hljeba spasonosnog glogje:
A ne vidi, e dušmani šare,
Tek da sreća svaka ga mimogje.
 
Groblje pusto on ti kaže sada
Veljih ljudi, i poštene suze
Malog broja, pri općemu sramu;
 
Аl se sjeti da se mačeš hramu,
Gje mah, za čas, ludilo preuze;
A kroz suze da prodire nada.

 

Nikša Gradi

1893.

Vid Vuletić-Vukasović - Presvijetlomu gospodinu Dr. L. Ć. Pavišiću

 

Presvijetlomu gospodinu

Dr. L. Ć. Pavišiću,

Kad je slavio dne 21. novembra 1896. zlatni pir sretna misnikovanja

 

Vid Vuletić-Vukasović

Umiljato

 
P.
Da sam care, dao bi Ti dare,
Za tu tvoju veličajnu slavu,
Petrahilje, biserli-orare,
Zlatnu kapu na časnu Ti glavu;
 
Аl’ za slavu to Ti nije pravu
Te se stvarce zemanom pokvare,
Pa padaju na zemlju, u travu,
A ljudi jih uz grob zanemare . . .
 
Аl’ slavuljak kraj studena vira
Tiho pjeva i u srce dira,
Pripjeva Ti, da si mali care,
 
Pjesme care, naš vrli Ćezare,
A to carstvo, to je carstvo mira, —
Eto dara za zlatnog’ Ti pira!
 
U Korčuli, o Mratinju dne 1896.

1896.

Станислав Винавер - Отаџбини

 

Отаџбини
 
Отаџбино моја најбоља, најслађа,
Последње уздање и утехо прва!
Хоће да те здробе, да од твојих мрва
Гозбу гадну славе; да од твојих свађа
Песму себи створе што им пире слади.
О, скамени свађе, нек царује воља!
Отаџбино моја најслађа, најбоља —
Да се много ради и да се уради.
Све ћемо ти дати јер све си нам дала:
Песму мелодичну наш нам језик даде,
Дала си нам радост, патње, наде, јаде,
Болове и осмех, туга, идеала.
Од своје си свиле наша срца свила,
Дала си нам себе, те тајне мотиве
Што у дубинама наше душе живе.
Отаџбино мајко, отаџбино мила!
 
Станислав Винавер

1912.

М. Димитријевић - Дубровнику

1910.

 

Дубровнику
 
Граде, ja за те имам осјећања
јep волим тугу.  И сам сам сужањ живи
у домовини јада и плакања,
под законима туђинским и кривим.
 
И ти си тих и таман, јадни граде,
твоје ми море стално шуми тугом,
трпиш и чекаш, устрајно, без наде,
што неће доћи у времену дугом.
 
Јер Бог je суров за твог Светог Влаха
и не слуша га кад се за те моли;
твог заштитника залуд срце боли —
туђин те тишти, дрзак и без страха.
 
Памтиш ли кад je Цар у теби био?
И када није туђи стијег срамно
китио твоју потамнелу тврђу?
 
Заробљено ти море тугу поје.
Галије ти je убило вријеме.
Помрле су ти све виле на Срђу.
 
Да ли те чара, благо и замамно
нада,да ћe се галије повратит
однекуд,живе, слободне и твоје?
 
Мостар      М. Димитријевић

Милутин Јовановић - Незнани гроб

 1910.

                                                                         

Из „Војнички песама”
 
Незнани гроб
 
Уморено чета одмиче уз стење,
Наша лица сунце немилосно пали;
Oceћa се мирис од здравца и вење,
Мумлају и хуче Тимокови вали.
И цвркућу шеве испод неба ведра
Док испод нас Ртањ мрачна шири недра.
 
Крај каменог друма, поврх малог села,
Растурено гробље у мору од траве:
Ту се гуштер сунча, зуји златна чела
И цвеће планинско љупко њиха главе.
И некакав сељак, гонећ’ туна стада,
Поздравив нас просто исприча нам тада
Једву повест тужну: „Пред крај прошле зиме
 
„Нашем крају стиже чудан путник неки, —
„Нико се у селу није знао с њиме,
,,Ал’ видесмо да je пут пpeш’o далеки.
„Преко мушких плећа тек пар реденика,
„Пушка и траг патње сред мркога лика.
 
„Дође испред цркве и немоћно паде,
„И за час се слеже туна пола села;
„Нашем попи младић говорити стаде
„Неке чудне речи, док je крв му врела
„Шибала из ране што беше на груд’ма —
„И бистар му поглед блудио пo људ’ма.
„Малаксалу руку неколико пута
„Пружао je на југ, — ту где река тече, —
„Гледасмо га немо клонула и жута,
„И мртвог у порти затекло га вече.
„Последње му речи јекнуше из груди:
„„Земљо моја тужна, збогом... Срећна буди!““
 
„У цркви га лепо опојасмо млада,
„И ако му име нико знао није,
„Осетисмо да je цвет из српског сада
„И да јунак беше. Сад га земља крије
„Ту у нашем гробљу, и крста му ето,
„„Окићена цвећем чим зацари лето.““
 
Када сељак сврши, на сва наша срца
Бол je тежак пао, и к’о страшна мора
Притисну нас мис’о: да још тешко грца
Под тиранским игом син Вардарских гора.
Тад сазнасмо, да тај незнан и сирома,
Што почива мирно у том гробу худом —
Донев своје ране са обала Лима, —
Дође да с’ одмори под слободном грудом:
После борбе дуге за спас голог робља,
Спокојна тишина сред сеоског гробља.
 
И незнаном борцу против силе грубе,
Поскидасмо капе крстећи се муком, —
Марш посмртни наше зајецаше трубе
И зазвони добош потмуло, јауком:
И са врха голог планинскога зида
Разлеже се мукло тужна панахида....
 
Maja, 1909.       Милутин Јовановић