Vid Vuletić Vukasović - Spomeni se čovječe, da si prah i da ćeš se u prah provrći

 

Spomeni se čovječe, da si prah i da ćeš se u prah provrći

Crna zemlja izmetla je crva;

On po zemlji neko doba gmiže
I hrani se od zemaljskih mrva,

Pa za vicem po prirodi siže.

 

Kad do svrhe prometanja stiže,

Vrnuv majci što poprimi s prva,

Iz savite čaure se diže
Leptir te se materi odrva.

 

Leptiru je zamah vasiona
Nad Olimpom daleko od Krona
Iznad sviju i najviših gora,

Po cvijeću oko Višnjih dvora,

Tu je pristup do božijeg Trona,

Drugo ne zna ni um Apolona!

 

Na čistu srijedu

Živko (Najvjerovatnije Vid Vuletić Vukasović)

Vid Vuletić Vukasović - Fra Grgi Martiću

 

  

Fra Grgi Martiću
(kad je navršio 80. ljeto).

Tvoja vila s Kosova doleti
I uskrisi hrabra zatočnika,

Desnicu mu i handžar posveti,

Pа eto ti rodu osvetnika!

 

*

Vukalović Luka tvoja dika,

Pet v’jekova ćaše da osveti;

To je prava Miloševa slika,

Pred njim drhće dušmanin prokleti...

 

*

Slava Tebi, s t a r č e  R a d o va n e,
Onda nama srećna zora zvane,

Kad propjeva tvoja b’jela vila:

 

*

— Raja čila, to je srpska sila,
Herceg-Bosna junački ustane,

Kamo sreće, da i sunce grane!

Živko (Najvjerovatnije Vid Vuletić Vukasović)

Mihailo Miron - Zalutaloj braći

 

Zalutaloj  braći

Ne  dižite  ruku  na  brata  svoga,

Jadna  braćo  naša!  Bojte  se  gńeva
I  strašne  kazne pravednoga  Boga,

Što  gromom  grmi  i  što  muńom  s’jeva!

 

Ne  pļujte  tako  na  svetińe  naše!

Ne  druž’te  se  s  onim,  što  Srbe  gone!

Jer  teško  vama  pored  moći  vaše,

Ako  silni  Srbin  u  ’voj  borbi  klone!

 

Аl’ kosovski  borci  kroz  v’jekove  davne
N’jesu  nikad  pali;  sinovi  junaka
I  careva  silnih,  iz  prošlosti  slavne,

Dojili  su  ml’jeko  Miloša  i  Marka.

 

I  uz  veće  muke  i  tirane  veće,

Nego  što  su  silni,  što  nas  gone  sada,
Živio  je  Srbin  dane  svoje  sreće,

I  danas  je  jači,  neg’  što  bješe  tada.

 

Ne  bacajte  blato  na  svetińe  naše,

Jer  sve  su  one  okupane  krvi!

I  ko  j’  u  to  dirn’o,  što  nam  djedi  daše,

Srbin  spreman  bješe,  da  ga  mačem  smrvi.

 

Ne  dižite  ruku  na  brata  svoga,

Jadna  braćo  naša!  Bojte  se  gńeva
I  strašne  kazne  pravednoga  Boga,

Što  gromom  grmi  i  što  muńom  s’jeva!

 

Ne,  tako,  braćo!  može  da  prekipi.

Ne,  jadna  braćo! to  je  više  mnogo!

Jer  vrijeme  ide,  vrlo  brzo  hiti,

I  brat  bi  se  о  vas  ogriješit  mog’o...

Beč                                        Mihailo  Miron

“Srdj - Срђ” br. 5 1903.

          

Mehmed Eff. Spahić - Na poslanicu „Ljutom Hercegovcu“

 

Na poslanicu „Ljutom Hercegovcu“ (sic!)
koja je izašla u-48. broju „Воsnјака“.
 
Oj kuda si zabasao, orahova prazna ljusko?
Zar prljava tvoja lira tako zvoni — luda gusko?
Sa nje samo zloba bljuje i otrovi gadne zmije
U njoj mrve srca nema, u njoj muške duše nije.
 
Šta se kriješ, slabi crve, što u prahu samo gmiže?
Junak častan vedra čela na vidjelo sv’jetu stiže; —
Vo tek glupi samo radi što mu drugi zapov’jeda
Ali prava vedra mis’o okovat se tami ne da.
 
Na mejdan me zoveš — je li?!... ne izaći bila b’ ruga,
Ni živih se nisam boj’o a kamo li mrtvih šuga!
De zakaži mjesto i dan, a glas neka trubi svuda,
Da se biju da se krve razbraćena braća luda.
 
Što spominješ prošlost meni, ta preda mnom jasno stoji
Ja poznajem porijeklo praotaca, djeda moji,
I ja čujem glase, što ih s njinog groba vjetar fine,
„Srbin budi, čedo naše, ili proklet bio, sine“.
 
Ti ne čuješ izdajice, izdajice imena ti, —
Ta ne vila, s tvojom lirom kukavica tek se brati;
Sramota je suze liti, al’ ih pjesnik sada lije...
Jer su bracke grudi prazne, mjesto srca hladne zmije…
 
Razvedri se, luda glavo, i “bošnjaštvo“ mani tvoje,
Čitaj retke, što na listu prošlosti nam slavne stoje,
Pa se i ti vrati jatu, koje srpska vila čuva,
A ne budi prazni mijeh, što po volji drugog duva.
 
U Mostaru 5. Dećembra 1892.
 
Mehmed Eff. Spahić

 
"Dubrovnik" br. 25 1892.

Živko (najvjerovatnije Vid Vuletić Vukasović) - Pax Vobis!

Pax Vobis!

 

Što će srebro i žeženo zlato,

A bez tebe, l’jepi Kristov miru?

Zli se ļudi mrze i sadiru,

Svako zlo je na svijetu za to;

 

Pa to ļudsko kr’ješti grdno jato,
Pozajmice kô vrane u hiru
Do krvi se kļuju i satiru,

Propadajuć u gadļavo blato. —

 

Kućarica, mala potrebica,
Dobra žena, poslušna dječica,
Somun kruha, samo kad je mira,

 

I ne traži čovjek boljeg pira.
Nada mu je mirna porodica,

A utjeha zlatna slobodica.

 

Na Uskrs    Živko (najvjerovatnije Vid Vuletić Vukasović)

SRĐ Br. 6. Dubrovnik 31 Marta 1902. God. I.

Срђ - U prirodi - Z. Z. Z. (najvjerovatnije Luko Zore)

 

U prirodi

Srpski momci, srpske mome,
Da vam nešto kažem;
Ikri rosna livada;

Na ńoj mladi i mlada.

Nad vodicom studenom
A pod gorom zelenom
Pop’jeva pastirica:

Odgovara gorica.

Iz daleka sa sela
Bruje zvona vesela;

Niz hrid potok žubori,

Mladi s mladom govori.
Kupe miris vjetrići
Po zelenoj šumici,

Pjeva tica ļubļena
Kraj ļepira šarena,
Lepir s čelom prel’jeće
S lista, s voća na cv’jeće
U skupu i na samo
Amo, tamo, onamo.

Mile mravi po zelenoj travi,

A krjesovi čiče po dubravi.
Dvoje drago ne mari
Za ovake sve stvari:

Samo slasti nahodi
U ļuvenoj slobodi.

*

Srpski momci, srpske mome,
Da vam nešto kažem:

Sine more pred nima
Kraj sakriva očima;

Jarko sunce ozgora,

Sunce opet sred mora:

Trepti nebom visok’jem
Na vodama dubok’jem.

Tamo vali titraju
Pri ostrvu, pri kraju;

A tamo se ogleda
Gora s selom sprijeda;

Tamo pjene žamore
Oko lađe niz more.

Tamo vesla lađama
Plamtaju u zrakama.

U to gdjegdje tihano
Glava riba lagano
Na vrh vode plašljva
Kano moma stidjiva.

Galeb savi pod oblak se plavi,
Pod galebom na jedro su splavi.
Dvoje drago ne mari
Za ovake sve stvari:

Samo slasti nahodi
U ļuven oj slobodi:

*
Srpski momci, srpske mome,
Jel’te pravo kažem? . . . .

Z. Z. Z. (najvjerovatnije Luko Zore)

 

Срђ: list za književnost i nauku/Antun Fabris ‐ бр. 5, март 1902.

 

Živko (najvjerovatnije Vid Vuletić Vukasović) - Samoživac i slijepac

 

Samoživac i slijepac

Sl’jepac ne zna što je rujna zora,

Bl’jedi mjesec i sv’jetla danica,

Žarko sunce, sv’jetska uzdanica,

Rani osmjeh našeg siiieg mora;

Ne zna što je šara ružičica,

Što plavilo glavica i gora,

Zelenilo lovora i bora,

Perje ptica, krilo leptirića! —

Samoživac od sl’jepca je gori,

Nema srca, san mu zlato mori,

Ne zna turska odrta balija,

Kad je Svetac ni Zdrava Marija:¹)

Bez pjesme je, s bližnijem se bori,

Dok bez nade, u grob se obori . . .

Živko (najvjerovatnije Vid Vuletić Vukasović)

¹) Balija je turski seļak, biva neznalica. Poslovica je prava u Hercegovini: „Ne zna balija, kad je ićindija*,) a u Dubrovačkomu: Ne zna turska balija, kad je Zdrava Marija. — Kaže se о neznalici, samoživcu bez srca.

*) Ićindija, od turskoga ićindi, večerni čas; ićindi, ikindi, koji dijeli na dvije jednake polovine prostor vremena od podna do zahoda sunca ; a znači i molitva, što je propisana muslomanima u taj čas; a to je pak treća od pet dnevnijeh molitava.

Срђ: list za književnost i nauku / Antun Fabris ‐ бр. 5, март 1902.