Nikša Gradi - Nikšina molitva

 

Nikšina molitva

 

Ako Bože! mi ti sagr’ješismo

Sred te sl’jepe, te borbe zemaljske

U metežu ljuckoga života,

Ah ti znadeš kano u koljevci

Gr’jeh nas njiha; kipi po žilama

Nam doraslim; u bespuće kobno

Sam nas tjera gdje s’ divimo bjedni,

Puni strave, kuda zaidosmo;

Netom ponor taj grozni, plamenog

Gnjeva tvoga obasja nas munja.

 

Ah! na djecu tvoju zablugjenu,

Slabu djecu, ti se ne smilova

Još Gospode! vr’jeme je vrijeme

Skrajno vr’jeme! Na neockvrnjenim

Grudam negda zemlje još mlagjahne,

Otkad mrtva Abela nevinog

Sleže bratskom zavist kleta rukom,

Uzavreše do dv’je r’jeke skupa:

Jedna, r’jekâ groznijeh, suzami,

Krvi druga ljuckom je naduta;

Pa sve teku, teku neprestano

Grozno teku, pr’jete umrlima

Propast obe. I za malo, Bože,

Njih presuši! bar i kratkog daj nam

Odihaja! Još nikad do sada

Nije teže tvoja nas desnica

Pritisnula. Zemljâ opuštenih

Glas se diže tvoga do prestolja:

Tebe vape iz srca narodi,

E se boje, kakvoj po odluci

Da im n’jesi, prije posljednjega

Strašnog suda, umrle stanove.

 

U Ad gorki za svegj pretvorio;

Pa ko slika prati ih Meduze

Očajanje! Ne ckni već Gospode!

Prosti nama! smiluj se! Nikuda

Ko što prije mileni žubori

Ne romone suprugâ smijernih

U sred negda veselog ogjaka,

Te mre tužnim posmjeh na ustnama,

E se sjete nestalog poroda,

Uzdisanog zaman. Moju s’jajnu,

S’jajnu diku, slatku nadu moju,

Žarko sunce, osmoljetnog Steva,

Ot’ i meni tvoja ruka strašna,

Te se na me pruži u rasržbi,

Ama Bože! c’jeloga svijeta.

Da si krunu ti mi poklonio

Da pregorim onu glavu dragu;

Ja bi na dar tvoj ti zafalio,

Sam za jedan celovâ medenih

Što mi dade ono nježno d’jete,

Tek da g’ vigju još jednom na zemlji.

Pa, što više? da ne gojim nadu

Njega gdjegodj da sretnem u raju,

Samog raja lako bi s’ odrekô.

 

Ti premudrost - ja slabo stvorenje!

Nije stvoru s Bogom se suditi:

Tvoje pravde, tvoje i milosti

Sve su nama, sve staze otajne,

Nedohitne... Nemoj zamjeriti

R’ječ ispraznu, što mi se ukrade

Ucviljenom. Kad je srce bono,

Pamet strada, te kô razuzdani

Konji, puste misli ni lutaju,

Pa se jave u zboru nestalnu,

Neporednu. Evo sa pepelom

Posuh glavu, pa doh na koljena,

Pa t’ upravih iz duše krilatu

Ovu molbu mog naroda milog

Ti sakupi uda rastrgana,

Da i sada ne bude, ko svegjer

Bješe dosle, žrtvom si nevinom

Vlastoljubja slijepa mogućih;

Da svegj svojom krvi neusplaća

Mržnju hudu, plahe i zavisti

Naduvenih ludilom vladarâ.

 

Ti koj’ možeš sve što hoćeš

Bože Ti prekini krvnu razmiricu

Izmegj’ braće Rusa i Poljaka,

Nek pregore krivde zamjenite

Na oltaru svetom otačastva.

Ti probudi ponos tinjajući

U prsima nedužnih Slovakâ

Da se mahnu podlog robovanja

Varvarskome, tugjemu plemenu.

U mir svedi sa Hrvatom Srbe:

Et’ i sada, krvcu blagorodnu

Liju padši jedan kod drugoga,

Po tvojimi livadami Bosno,

I po ljutom, oh Ercegovino!

Kršu tvome: a još i ne znadu

Dali za rod, dal’ mu za dušmane?

Kako bilo, neka zla ne bude,

Nek ispliva njihova pravica,

A sva spletka pane na spletkare.

U mir svedi sa Hrvatom Srbe:

Ti si jedan što će nam do dvije

Puste crkve? Ti pamet prosv’jet

Obostranom našemu Sveštenstvu.

Netom počme zbilja vjerovati

U te, što je davno razučio;

Pošto opet zakon tvoj prigrli,

Te g’ očisti od tugja gradiva

Kim ga ljucke himbe naprtiše,

Mahom jedna postati će vjera,

Jedna crkva Slovinskom narodu.

 

Još me nešto prislušaj Gospode!

Iz djetinstva ti m’ obkoli tugam,

Pa m’ ustrajno vjenča sa nesrećom.

Ja pretrpih boli svakojake

A premučah; posinjeh pretvoreni

Pokri često patnju unutrnju,

Te uplaši često prevarena

Mog zlotvora. Izmegju krvavih

Dračâ ljute te krune trnove

Dajmi Bože! da lovor prolista,

Čarni sanak moje dobi mlade,

Uzdah trajni c’jeloga života

Tvojim duhom ti nadahni pjesme

Kad m’ isteku iz srca prepuna;

Udri na njih pečat vjekovanja

Neumrlog, da ih crnim valim

Ne proguta zaborav. Nek budu

Mom narodu utjeha i dika;

Nek mu pjesme omile Nikšine,

Nek ih gjedo u sred zimske noći

Kod ognjišta poje unučadi;

U proljetno tiho predvečerje

Nek ih momče svojoj dragoj poje.

A kad stupi vr’jeme odmjereno,

Kad mi ura primakne se strašna,

Nemoj meni poslat nijednoga

Tvoga Sveta, ni Angjela s neba

Da me kr’jepi u borbi samrtnoj.

Pošlji samo moju milu majku

Pošlji samo moga divnog Steva;

Kad ih vigju, predćutjeću raja

Tvoga slasti prije neg me trgne

Kosjer oštri krutne pokosnice,

Sinuće mi, u času posljednjem,

Sjajna zora nade vjekovite.

Molbu moju, Bože! ne odbaci,

Pa ću mirno saći zadovoljan

U pučinu beskonačne tajne.

 

Nikša Gradi

Станко Кешељевић - Успомена на пок. Николу Антоновића

 

Успомена на пок. Николу Антоновића, директора Грађанске школе у Београду

 

Сине дичне српске Боке

Вечне страже са Јадрана,

Ти имаше дух херојски

До последнет твога дана!

*

Још од доба Душанова

Бока српству бисер беше;

Синови јој широм света

Славу нашу свуд разнеше

*

Сви цареви и краљеви

За Боку се отимаше,

Ал у залуд све то било

Ти сачува име наше.

*

Кад славнога Бонопарте

Протераше храбре чете,

Аустрије црно-жуте

Црни Ор’о тад долете!

*

Дође тренут Величајни!

Да се браћа уједине;

Ти Никола међу прве

Беше вођа омладине.

*

У те тешке славне дане

Бораше се попут лава

Трпио си тешке ране

Док Хабзбуршка паде слава.

*

Под окриљем Белог Орла,

Све се српство уједини

И Хрвати и Словенци

Сад у својој домовини.

*

На просветном сада пољу

Отаџбина треба снаге,

Да просветом уједини

Све синове земље драге.

*

У српскоме Београду

Ти Директор школе беше.

Твога рада љубав жарку

Вихорови свуд разнеше!

*

Омладину васпитава

Да на понос роду служи,

Без разлике верске своје

Да брат брату руку пружи.

*

Када друштво, отаџбина,

Твог требаше рада доста,

Уцвељена породица

И без Тебе самог оста.

*

К’о смрт црна ла понекад

Својом косом бољег бира

На похита душа твоја

Сазнат тајну, и Свемира.

*

Сад остатке смртне твоје

Крије пуста, црна рака.

Успомене свеже стоје

К’о народног слободњака!

*

Таквих људи дело, слава

Потомцима увек сјаје,

Да с поносом свога рода

Буде нове нараштаје.

 

23.-ІV. 1931. Београд

Станко Кешељевић

 

Оскар Давичо – Србија

Оскар Давичо – Србија

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу,
шта крију.
Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље.
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље

и бриге твоје, ој, Србијо међу песмама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој, Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза мошта,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.

Ој милошто мека, клик си дивље пловке
над јаром из које стаса
црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа,

али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руко, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије је трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље,

буре и буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата, од земље поплави
и скори се лице преко глади – кора;

то лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа — удари...
А свако од туге за дан као век читав остари

и збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу брдима,
ој, Србијо,
песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко моја стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лажигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их, Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,

и покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,

ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.

 

                    

Vladimir Nazor - Majka pravoslavna

 

Majka pravoslavna

Jesi li se nasjedila na garištu kuće svoje,

             oh, ta kuća b’jedna! –

tražeć okom i rukom kol’jevčicu malog Jove,

ikonicu svetog Đorđa i đerđefić tvoje Ruže?

Sve je sada dim i pepel, sve proguta čađa tavna –

ti, slomljena krepka grana, najbjednija međ ženama,

              majko pravoslavna!

Jesi li se nahodala nogama što jedva nose

             oh, te noge bolne!

Jesi li se umorila tražeć Rumu, kravu svoju,

kravu svoju, hraniteljku stare bake i dječice?

Da l’ je vuci rastrgoše il’ je sakri šuma tavna?

Ne muči se! Za koga bi sada bili sir i ml’jeko,

              majko pravoslavna?

Je si li se naplakala nad sudbinom druga svoga,

              o, druže ljubljeni!

Izdajom ga uloviše, kao psa ga izmlatiše,

mučili ga, vezali ga, bacali ga u tamnice.

I on, koga srce vuklo djela vršit teška i slavna,

kao hromi se bogalj vrati da ti umre na rukama,

              ženo pravoslavna.

Jesi li se nakukala iznad one strašne jame,

              o, jamo prokleta!

Gdje s grkljanom prerezanim djeca tvoja sada leže

pokraj bake, i gdje majku svoju zovu, za njom plaču;

i boje se, jer je rupa puna ljudi, vlažna, tavna?

Šutiš. Pečat šutnje jad je na usta ti udario,

              majko pravoslavna.

Bl’jediš, tanjiš i kočiš se, no bol nemoj gušit svoju,

              bol ti preduboku!

Pusti neka tužba tvoja odjekuje širom zemlje

i nek traje vjekovima. Neka čuju u što sada

prometnu se sjeta tvoja, tvoja tuga stara, davna.

– Šutiš. Bl’jediš. I oreol mučeništva već te kruni,

              majko pravoslavna.

U popaljenom srpskom selu

     kod Vrginmosta

       I 1943

Vladimir Nazor

 

                    

 

 

 

Slano – Poziv za oslobadjanje pravoslavne braće

 Slano – Poziv za oslobadjanje pravoslavne braće

 

Iz burne godine 1848 u Slanomu imamo jedinstveni dokumenat široke nacionalne svijesti ovoga malog mjesta. U ovoj uvali
javlja se prvi revolucionarni glas za stvaranje Velike Jugoslavije.
Na 28 juna pomenute godine osvanuo je priljepljen na slanskim
kućama »Pozov« * ) potpisan od tadanjeg načelnika N. Lizze. Ovo je
bila pjesma od trinaest strofa sa po četiri stiha kojom se pozivlje
na ustanak za oslobođenje pravoslavne braće ispod Turaka. Pjesma
glasi ** ):

 

 

1) Slavnog roda i plemena
Mi Slovinci svi
U sadašnja ta vremena
Složimo se mi;

 

2) Ter junačke britke mače
Naoštrimo svi
A gradove i palače
Ostavimo mi

 

3) Na polju se sastavimo
U ljubavi svi
Ter vijeće učinimo
Sadruženi mi.

 

4) Od velike kraljevine
Slovinci smo svi
Kažu sini Slavonije
Najprvi smo mi.

 

5) Od čestite Kroacije
Slovinci su svi
A od lijepe Dalmacije
Slovinci smo mi.

 

6) Od hrabrene Bulgarije
Slovinci su svi
A od Bosne i Serbije
Isto kao mi.

 

7) Kamenit’ Ercegovine
Slovinci su svi,
Čak od Turske Albanije
Crnogorci i mi.

 

8) Kranjce i Čehe prigrlimo
Slovinci su svi
A i Poljake zazovimo
Er su kao i mi

 

9) Bratinski se sastavimo
U ljubavi svi;
Drugi narod ne vidimo
Više neg smo mi.

 

10) Na noge se svi skočimo
Na viteške noge svi
Braću našu slobodimo
Ka pod Turkom još stoji.

 

11) Sramota je nam svakomu
Žalosni smo, braćo, svi,
Da pod turskim barijakom
Pravoslavni brat stoji.

 

12) Pravoslavni ti rišćani
Jednako smo braća svi
Pravoslavni i kršćani
Sve smo jedna braća mi.

 

13) Zato u skupu mi složeni
Skočimo se sada svi
I bićemo uzmnoženi
Nad vas ini narod mi.

 

 

* ) Ovaj je plakat štampan u formatu 25X40 u štampariji Martechini-a u Dubrovniku.

 

** ) Ova je pjesma bila preštampana u književnom časopisu »Slovinac«, br. 16, strana 326 iz 1881 god. Također je o istoj pisalo i beogradsko »Vreme« od 25 oktobra 1929 u članku o ostavštini pok. pjesnika Iva Vojnovića.

  

Radi ove revolucionarne pjesme Slano je bilo oštro kažnjeno.
Pretura je bila prenesena u Ston, a načelnik Lizza osuđen na smrt.
Do izvršenja kazne nije došlo, jer je zauzimanjem nekih liječnika
proglašen nenormalnim i tako otpravljen u bolnicu. U bolnici je,
posve prirodno, nakon nekog vremena zaista poludio i umro.