Оскар Давичо – Србија

Оскар Давичо – Србија

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу,
шта крију.
Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље.
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље

и бриге твоје, ој, Србијо међу песмама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој, Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза мошта,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.

Ој милошто мека, клик си дивље пловке
над јаром из које стаса
црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа,

али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руко, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије је трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље,

буре и буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата, од земље поплави
и скори се лице преко глади – кора;

то лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа — удари...
А свако од туге за дан као век читав остари

и збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу брдима,
ој, Србијо,
песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко моја стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лажигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их, Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,

и покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,

ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.

 

                    

Vladimir Nazor - Majka pravoslavna

 

Majka pravoslavna

Jesi li se nasjedila na garištu kuće svoje,

             oh, ta kuća b’jedna! –

tražeć okom i rukom kol’jevčicu malog Jove,

ikonicu svetog Đorđa i đerđefić tvoje Ruže?

Sve je sada dim i pepel, sve proguta čađa tavna –

ti, slomljena krepka grana, najbjednija međ ženama,

              majko pravoslavna!

Jesi li se nahodala nogama što jedva nose

             oh, te noge bolne!

Jesi li se umorila tražeć Rumu, kravu svoju,

kravu svoju, hraniteljku stare bake i dječice?

Da l’ je vuci rastrgoše il’ je sakri šuma tavna?

Ne muči se! Za koga bi sada bili sir i ml’jeko,

              majko pravoslavna?

Je si li se naplakala nad sudbinom druga svoga,

              o, druže ljubljeni!

Izdajom ga uloviše, kao psa ga izmlatiše,

mučili ga, vezali ga, bacali ga u tamnice.

I on, koga srce vuklo djela vršit teška i slavna,

kao hromi se bogalj vrati da ti umre na rukama,

              ženo pravoslavna.

Jesi li se nakukala iznad one strašne jame,

              o, jamo prokleta!

Gdje s grkljanom prerezanim djeca tvoja sada leže

pokraj bake, i gdje majku svoju zovu, za njom plaču;

i boje se, jer je rupa puna ljudi, vlažna, tavna?

Šutiš. Pečat šutnje jad je na usta ti udario,

              majko pravoslavna.

Bl’jediš, tanjiš i kočiš se, no bol nemoj gušit svoju,

              bol ti preduboku!

Pusti neka tužba tvoja odjekuje širom zemlje

i nek traje vjekovima. Neka čuju u što sada

prometnu se sjeta tvoja, tvoja tuga stara, davna.

– Šutiš. Bl’jediš. I oreol mučeništva već te kruni,

              majko pravoslavna.

U popaljenom srpskom selu

     kod Vrginmosta

       I 1943

Vladimir Nazor

 

                    

 

 

 

Slano – Poziv za oslobadjanje pravoslavne braće

 Slano – Poziv za oslobadjanje pravoslavne braće

 

Iz burne godine 1848 u Slanomu imamo jedinstveni dokumenat široke nacionalne svijesti ovoga malog mjesta. U ovoj uvali
javlja se prvi revolucionarni glas za stvaranje Velike Jugoslavije.
Na 28 juna pomenute godine osvanuo je priljepljen na slanskim
kućama »Pozov« * ) potpisan od tadanjeg načelnika N. Lizze. Ovo je
bila pjesma od trinaest strofa sa po četiri stiha kojom se pozivlje
na ustanak za oslobođenje pravoslavne braće ispod Turaka. Pjesma
glasi ** ):

 

 

1) Slavnog roda i plemena
Mi Slovinci svi
U sadašnja ta vremena
Složimo se mi;

 

2) Ter junačke britke mače
Naoštrimo svi
A gradove i palače
Ostavimo mi

 

3) Na polju se sastavimo
U ljubavi svi
Ter vijeće učinimo
Sadruženi mi.

 

4) Od velike kraljevine
Slovinci smo svi
Kažu sini Slavonije
Najprvi smo mi.

 

5) Od čestite Kroacije
Slovinci su svi
A od lijepe Dalmacije
Slovinci smo mi.

 

6) Od hrabrene Bulgarije
Slovinci su svi
A od Bosne i Serbije
Isto kao mi.

 

7) Kamenit’ Ercegovine
Slovinci su svi,
Čak od Turske Albanije
Crnogorci i mi.

 

8) Kranjce i Čehe prigrlimo
Slovinci su svi
A i Poljake zazovimo
Er su kao i mi

 

9) Bratinski se sastavimo
U ljubavi svi;
Drugi narod ne vidimo
Više neg smo mi.

 

10) Na noge se svi skočimo
Na viteške noge svi
Braću našu slobodimo
Ka pod Turkom još stoji.

 

11) Sramota je nam svakomu
Žalosni smo, braćo, svi,
Da pod turskim barijakom
Pravoslavni brat stoji.

 

12) Pravoslavni ti rišćani
Jednako smo braća svi
Pravoslavni i kršćani
Sve smo jedna braća mi.

 

13) Zato u skupu mi složeni
Skočimo se sada svi
I bićemo uzmnoženi
Nad vas ini narod mi.

 

 

* ) Ovaj je plakat štampan u formatu 25X40 u štampariji Martechini-a u Dubrovniku.

 

** ) Ova je pjesma bila preštampana u književnom časopisu »Slovinac«, br. 16, strana 326 iz 1881 god. Također je o istoj pisalo i beogradsko »Vreme« od 25 oktobra 1929 u članku o ostavštini pok. pjesnika Iva Vojnovića.

  

Radi ove revolucionarne pjesme Slano je bilo oštro kažnjeno.
Pretura je bila prenesena u Ston, a načelnik Lizza osuđen na smrt.
Do izvršenja kazne nije došlo, jer je zauzimanjem nekih liječnika
proglašen nenormalnim i tako otpravljen u bolnicu. U bolnici je,
posve prirodno, nakon nekog vremena zaista poludio i umro. 

Владика Церногорскій Кнезу Васоєвићу

 

+ ПАМЯТЬ

 

Княза Васовића

 

Конзула Великобританскогъ у Босни Херцеговини и Албанін

 

24-ог Окт. 1838.

 

На корыцама, Вѣчногъ Календара одъ Орфелима кою є кньигу покойный Князь Васоевићъ на даръ одъ Владике Црногорскогъ за споменъ добіо, самъ слѣдуюће, стіхове, кое непропуштамъ Читательима сообштити да тыме духъ покойногъ Васоєвића и садашнѣгъ Владыке Црногорскогъ лакше проникнути могу.

 

 

Ратолюбче старихъ добахъ

За удраго Сербско име

О кади намъ нашѣхъ гробахъ

Изъ пушака што задиме.

 

На Турчина хитро скочи

Нека се Турска крвъ пролива,

Жертва ми є та милія

Него улѣ изъ кандила

И измирна и кадила.

 

Владика Церногорскій Кнезу Васоєвићу

                    

Никола Боројевић - Сербскій єзыкъ

 

СРБСКІЙ ЄЗЫКЪ 

Нек’ говори што є кому драго,
Нашь е понось и залогъ милине,
И аманеть светій одъ старине,
И стубь тврдій людске величние,
Сербскій єзыкъ материно благо 

Ил’ се идем помолити Богу,
Ил любыти миле родителѣ,
Ил герлити драге пріятелѣ,
Ил славить рода любытелѣ,
Све то лѣпо изразыти могу: 

Све што разумъ у памети ствара
Што выспревость ума сердце дражи.
Што проницательство духа тражи
И човечность у човеку блажи,
Све то сербскій езыкъ изговара. 

На папиру и узъ златну лиру,
Та читао мудрость Соломона,
Та писао перомъ Цыцерона,
Та пѣвао стихъ Анакреона,
И на инру и у тихомъ миру 

У колебы на господскомъ двору,
А отъ Пеште све до Цариграда,
Одъ истока сунца до запада,
Одъ сѣвера па до Югопада,
И на копну и на синѣмъ мору. 

Сваки лако разуме и знаде
Наше миле майке сладке рѣчи,
Само ньов мелемъ ране лечи,
Кое мерзость калечити пречи,
Само оне гое сладке наде. 

Даће быти све лѣнше и болѣ
Кадъ увиди кало и велико,
Даси наше добро свеколико,
Ты о сербске майке мила дико!
Наше нѣге неизмѣрно полѣ. 

На комъ расте неувело цвѣће
Изъ когъ красно за храмове света
Обрадовићъ славный као Гете
Текелія и Мушицкій плете
Животворный вѣнацъ обште среће. 

Ник. Бороевићъ