Каица Радоња
Кад ноћ падне врх Дунава плава,
Бледи месец на небу
изгрева,
Он осветли куле Смедерева
И јунака што у њима спава.
Млад је јунак пун зорина
плама;
Лик му гаре мрке науснице.
На глави му калпак с перјем птице,
На грудима злаћена долама.
Спава јунак, ал’
у тешком санку
Често стеже
сабљу алеманку
Јер он сања смрт што багри лица.
... Сања дане
Ђурђа и Јерине.
За Србијом
мртав витез брине
Витез мртав Радоња Каица...
Нема коментара:
Постави коментар