Лазар Перовић - Рисну

Рисну

Дивно ли је погледати,

Са пучине сињег мора;

Рисан бјели кад га јутром

Освијетли рујна зора.

Још кад сунце иза брда,

Позлати му дворе бјеле,

Сињег мора и долине,

И његове краје целе.

Испред којих њихају се

Таласићи сињег мора,

Острага га зеленилом

Кити красна густа гора.

Све маслина, ловорика

Поморанџа, лимун жути,

Ох, када те човјек види

Мораш му се допаднути.

Још његове дивне дворе

Силна брда окружују,

Те с’ врхов’ма својијема

У пучини огледују.

Гостопримства ко у теби,

Ријетко је игђе наћи,

Твојијема становником

Иде свако као браћи.

А они га дочекују,

Као отац свога сина

По томе се види да су

Братске крви од Србина.

Заиста сте људи прави

Свједочи вам ваше дјело.

Ви једини сачувасте,

Стародавно одијело.

Ал’ наступи онај данак

Да одлазим другом крају,

С’ уздисајем тад’ ускликну

С Богом Рисну дивни рају!...

Цетиње        Лазар Перовић

“Голуб” бр. 3   1885. 

Др. Секула Дрљевић

Др. Секула Дрљевић

Секула Дрљевић - Говор у скупштини

Секула Дрљевић - Књазу Николи

Секула Дрљевић - Виле

Секула Дрљевић - Војвода Марко Миљанов

Секула Дрљевић - Домовини

Секула Дрљевић - Сан

Секула Дрљевић - ***

Секула Дрљевић - Нада

Борба за царинску, војну и дипломатску унију између Црне Горе и Србије

Светозар Ћоровић - Српче

Српче

Ја сам Српче, - Српче поносито

И мајка ми Српкиња је била,

Србин отац, Српкиња ми сеја –

Српска земља домовина мила!

Ја сам Српче крвце вреле, бујне

Пуних груди Србинскога жара,

Што ми пламти – што ме раздрагава –

Згрејала га Српска слава стара.

Кад се сјетим славнијех јунака

На бојишту јуначки што паше,

Што се вјечно, храбрено борише

За слободу и за име наше…

Кад се сјетим кад и ја зажелим

Да бих мог’о тако силан бити,

Да се и ја за отаџбу милу

Могу тако бити и борити.

Често пута помолим се Богу:

“Дај ми, Боже, Милошеву снагу,

Да сатарем тиранију мрску

Да прославим домовину драгу …

Да уништим све страшивце худе

Испред правде што се вјечно крију,

Да побијем кукавице ове

Што неслогу међу браћу сију!”

И клечећи упрем очи своје

У школу Саве светитеља,

Па је питам:”шта ми радит ваља

Да се света испуни ми жеља?

Како ћу се осветити моћи

Душманину, што ми народ мучи?”

А светац ме милостиво гледа

Ко да каже:”Учи, сине, учи!”

О, разумјем поглед онај благи,

Ја разумјем свете оне рјечи…

Јест, с’ књигом ћу побједити само

Она ће ме довест правој срећи…

Да, учићу и ноћу и дању

Све због своје милене слободе,

Па ћу једном ведра чела стати

И викнути:”Ево ти ме роде!”

У Мостару, 1892. 

Свет. Ћоровић

“Голуб” бр. 21   1892.

Секула Дрљевић - Сан

Др. Секула Дрљевић

Сан

Снивао сам млого, млого,

О чему све Бог ће знати,

Сад се сетит’ не би мого,

На једном ми дође мати.

Прихватих јој руку меку, 
и одох је целивати,

Не могах јој ништа рећи, 
тек изустих: “Мати, мати….”

Сад ме грли, па ме теши,

Сад нада мном сузу лије;

Сад ме гледа, па се смеши

И пита ме, како ми је.

Има’ бих јој млого рећи, 
али рећи нисам мог’о,

Погледам је, па уздахнем, 
и пролијем суза млого.

“Сећаш ли се оног’ дана

Кад ми с чела усијана

Смртни тека’ зној;

Ти кренуо у свет бели

А твоја ти мајка вели:

Не ид’ сине мој.”

Ја преда њу хтедох клећи, 
али ми се снага узе,

И хтедох јој нешто рећи, 
али само пролих сузе.

“Ал’ у свету где си да си

Уза ти је твоја мати,

Кад ти суза лице кваси,

Она ће је обрисати.”

То ми рече, нестаде је, 
а ја почех уздисати,

Пробудих се и очајно 
викао сам: “Мати, мати….”

Ср. Карловци                Секула Дрљевић

“Голуб” бр. 8    1902.

Секула Дрљевић - Виле

Др. Секула Дрљевић

Виле

Или снивах, ил’ је јава била,

Да над гробом пева бела вила.

Пева песму свога миљеника

Пева песму Бранка нам песника:

“Омладино, ја сам теби пево

Витештвом сам загрево ти груди

Златне дане свом сам роду снево

Кад од тебе једном буду људи.

Када сложно снагу окушате. –

Ако песму моју послушате.”

“Почео сам Србу ране лечит’,

Ал’ почето довршит’ не мога;

Што с’ усуди самрт мени спречит’

То ће ваша довршити слога.

Сада с Богом, када већ менека

Самрт не да видет’ српског лека.

Нека буде, што већ бити мора

Ја ћу Српство гледат’ одозгора.

Гледа ћу га – у тузи и јаду,

-Увек живи у неком наду.

У будућност Срб се славну нада

Док се сада потуца и страда.

Тешко оном, ког’ будућност лечи,

Тај се никад излечити не ће

-Слушај Србе песникове речи-

Јер се време хитрено окреће,

Кад будућност на прагу ти стане

Ни онда се лечит’ нећеш хтети

И онда ћеш чекат’  лепше дане,

Међу тим ћеш Србе и – умрети!”…

Даље нисам разумео речи,

Чујем само како гора јечи

Одјек лети – ао Боже мили! –

На све стране, где год Србин живи.

Сад к’ Авали плаховито текне

Да по земљи Србији одјекне,

Да разгреје залеђене груди,

Да Србина иза сна пробуди;

Али српско срце ледна стена

Не разуме љупка гласа њена

Ил’ не чују што им пева вила.

“Можда Србе давно гроб покрива!”…

Преста песма. Вила забринута

Уздахнула неколико пута,

Залепрша своја мека крила

Па к’ Ловћену брду полетила,

Да запева својим љупким гласом

Сињег мора над бурним таласом

На Ловћену брду високоме

На видику милом роду своме.

Тек Ловћену беше долетила,

Сусрете је плачна бела вила.

Једна другу сестрински целива.

“Зар ни овде нема ока жива!”

Није чула, што је чути хтела,

Ал’ из сузе све је разумела.

Натраг лети, горке сузе лије:

“Зар ни овде ока жива није?!”…

Кад год чујеш да ваздухом бруји;

То нијесу сићани славуји.

Уцвељених срца то су ваји

Српских вила то су уздисаји…

*

Са свих страна опасност нам прети,

На нас грдне зијају авети.

Српско име већ нам не признаду.

-Српско име, српски језик краду.

Ти Српчићу, српског’ рода дико,

Надо наша, добро свеколико,

Разумиде што ти пева вила,

Приђиде јој нека те целива.

Нек ти крилом помилује груди,

Љубав к’ роду у грудма пробуди.

Себичности ниске се одреци.

“Љуби Српство изнад свега”; реци,

“Српски језик, српске обичаје,

Српску веру љубим – светиња је”.

Србадијо, тако срећна била,

Љуби Српство! – То ти збори вила.

Ср. Карловци               Секула Дрљевић

“Голуб” бр. 2    1903.