Овчар Јанко

 

 

Овчар Јанко

 

Фрулу тури у пртену торбу

Овчар Јанко, син Хомоља стравна.

Прекрсти се, тешки лук подиже,

Узе стрелу што вука прожиже,

Па погледа преко поља равна.

 

Виде злато како олуј мрви;

Виде цвеће како сабља коси.

Виде своју госпоштину дивну

Прегажену, мртву, жалостивну

Виде небо како сузе роси,

 

На заплака и отпусти стрелу;

Звизну пуста к’о гуја под камом.

А кад оклоп љутим врхом таче,

Смрт везира златни турбан смаче,

- Бесно срце сагоре му пламом.

 

Осмехну се из Хомоља Јанко,

Лук одбаци па мач кратки узе.

А кад сутра црни гавран паде,

У кљуну му леден гракат стаде

Кад крваве сагледа му сузе...