Косанчић Иван

 

 

Косанчић Иван

 

Откад ковач нади сабљу бојну

И буздован под облаке прну,

Мор доламу витез заогрну

На витезу на лабуду гојну,

Лепше чело сунце не целива.

-         Соко беше Косанчићу Ива.

 

Одниха га хладна Косаница,

Снагу даде смет с Рудишта лепа,

Сабљу вила да оклопе цепа,

Сјај очима сунце и Даница,

Мрки преци огањ грома жива.

-         Соко беше Косанчићу Ива.

 

И док струна на гуслама јеца,

Не умире бојни побратиме.

Уз звук песме бродиће му име,

Док је сунца и док је месеца.

И сад бруји песма жалостива:

-         Соко беше Косанчићу Ива.