Иван уходи Турке

 

 

Иван уходи Турке

 

Бану јунак сред турске ордије

На зекану побеснелу вуку.

На ђорду је наслонио руку.

Ђеисија мушка плећа крије.

На глави му капа ћиверица,

А под грлом црна веверица.

 

Брк растрешен, тавне магле прамен,

Ужас баца к’о ветар с планина.

Веђе су му пусте горе тмина.

Под погледом пролама се камен.

Црн се облак око њега вије.

Под ногама звоне бакрачлије.

 

Селам баца и ордијом лети.

Пред њим беже с урликом дервиши;

Падају им чалме и бињиши

К’о под ветром развејани смети.

Пољем тутњи: „Да делије злога

У нашега цара честитога...”