уторак, 29. новембар 2016.

Павао Ј. Марковић - Под дубом

Под дубом
(по Кернеру)

Вече пада, смирио се данак,
Још последњи сија сунчев сјај;
А ја сео овде под твој ладак –
Срдашцу му лакши уздисај.
Старог доба ти си веран вршњак,
Но те јосте зелен краси мај;
Из старине млоге успомене
Запамтише гране ти силене.

Млого лепо, млого, што би дивно,
У времену угину нам већ;
Ал теби ће сунце милостивно
Млого пута поздрав с јутра рећ’.
Узаман ти прети време кивно,
Ти му јоште не хтеде подлећ’.
Кроз гране ти к’о  да с’  пркос ори,
Што то време не мож’  да обори.

Издрж’ о  си већ времена млога,
Зеленило вазда ти је крас,
А хаџија гредећ’  молит’  Бога
Још ни један не обиђе вас.
Кад ти јесен скине лишћа тога,
пролетњи те опет теши час;
Јер зеленим лишћем те одене
Опет твоје те гране милене.

Горди дубе, постојани стубе,
Верна ти је слика српски над;
Памтиш доста, а сведок си био,
да ј’  Србина тишт’ о  млоги јад,
Па и ти се мораш радовати,
Што се Србин подигао сад;
Знам да ће ти боље још да годи,
Када Србин буде у слободи!

У Сасама, 1875.

Павао Ј. Марковић


“ Српска Зора”  1876.







недеља, 20. новембар 2016.

Андра Гавриловић - Сватови Милоша Војиновића

Сватови Милоша Војиновића

“Господо, збогом, и кићени свати,
У цара силног кад јездите дом!
Праштајте шалу … а ја задовољно
Сад Вучитрну мирно идем свом!”

Прозбори Милош кабаницу збаци
И засја дично к’о  јутарњи бог –
У чуду свати гледају га, стали,
Кулаша јунака када пусти свог …

Не прође много – царска клону моћ…
И онда дође вековита ноћ.

Прозорје прво – ране зоре трак
Обасја окно вучитрнског двора,
Позлати чудно рујно-мио зрак
Рубове неба и врхове гора. –

Војиновић Милош на ноге се диже,
Барјаке виде, чу чудноват јек.
Борије снажне примичу се ближе,
Ново је доба, нови свиће век:

“Сватови опет?” – “Јест, ал’ војно ти!
Невесту дому доведосмо твом!”
“Отварај, војно, Вучитрну врата,
Весел’ се другу давно жељеном!”

Прозбори мома. А Вичитрн тврди
Расклопи руке и отвори недра,
Капија шкрипну и у град уђе
Слобода млада, весела и ведра.

Весеље сватско … пламти неба круг
Војновић војно – Слобода му друг.

Андра Гавриловић


“Балкански Рат” бр. 19







субота, 12. новембар 2016.

Поп Болманац - Куршумлијски споменик

Куршумлијски споменик
откривен и освећен 10. августа 1896. године.

Соколови сиви,
Ви сте овде пали,
За кога сте пали,
Ви сте добро знали!

Пали сте за Српство,
Пали за слободу,
Изгубљену славу,
Да вратите роду!

Ту је наша стара,
Слава српска била,
За њом су вам ваша,
Саломљена крила!

Изгибосте силни,
Но падосте славно,
К’о  косовски ждрали,
Бористе се равно!

Споменик вам овај,
Зато Српство диже,
Да сте соколови,
Српском срцу ближе!

Да српски потомак,
Прича своме роду,
Како Србин радо,
Гине за слободу!

Нека вам је слава,
Вечан спокмен лепи,
Он ће ратоборно,
Срце нам да крепи!

Српске цркве глава *)
Спомен благосиља,
Светом водом кропи,
Са китом босиља!

И моли се Богу,
За пале на боју,
Где пролише крвцу,
За народност своју!

Нек је лака земља,
У коју сте пали,
За коју сте радо,
Живот жртвовали!

Поп Болманац

*)Еписком нишки гд. Инокентије


Босанска Вила бр. 7   1897.








четвртак, 10. новембар 2016.

Драгиња Савићка - Свећица на гробу

Свећица на гробу
Александра Р. Михаиловића, учитеља, за род славно палог….

Тамо где мали и велики леже,
Огрезли у крви, са последњим дсахом,
И где се узвик јуначки разлеже,
Ти јурну напред, а са жељом плахом;

Да род свој спасеш, Отаџбину браниш.
“Она ме зове”, мајци својој велиш, -
Опроштај дајеш, љуби, сеји, брату,
За Српство мило погинути желиш.

“Труба ме зове, морам у бој љути,
Зар земљу моју душмани да тлаче.
Да Србин јоште – вековима – плаче,
О, ја не жалим што ћу погинути!”

И сада лежиш поред браће мртве
И сам си млађан огрезо у крви,
Вравара грозних мрцаварене жртве,
Ти беше свуда, па и овде први!

А преко чела паметна и лепа
С ког’ се геније и доброта чита,
Пале су власи твоје косе црне;
Док душа твоја небесима хита.

Бледо ти лице, угашене очи,
Још отворене, хтеле би да гледе,
Тело се твоје ледени и кочи
Ал’ осмех краси усне твоје бледе

На њима лебде још последње речи:
“Живот свој дајем отаџбини, роду”.
Док труба тужни преко поља јечи,
А спровод креће у тихоме ходу.

Хероју врли, ти велики сине,
Што живот млади Отаџбини даде,
И тако славно за род гинут’ знаде
Над гробом твојим лијем сузе саде.

И велим збогом, колега и друже,
И верни сине Отаџбине своје,
Збогом ти брате, верениче, сине,
Теби посвећујем ове ретке своје.

Ми те немамо, учитељство губи
Радника свога пуног идеала,
Ал’ из свег срца киличемо ти: Хвала
У име Српства које толко љуби!

Слава ти, слава и вечити спомен,
Међ’ свима нама родољубе славни,
Јуначко твоје певаће се име,
Као јунака из времена давни’.

У Скопљу, 18. јуна 1913. год.

Драгиња Савићка, учитељица


“Балкански Рат”  бр. 37









среда, 9. новембар 2016.

Милисав М. Рајковић - Три ђетића удовице Зорке


Три ђетића удовице Зорке

Изнад густих босанскијех гора,
Крвава је осванула зора.
Тужно јече брда и пропланци;
Испод јела умиру јунаци . . .

Поред тужне уплакане Дрине,
Српска гарда умире и гине.
Црна зима бели покров спрема,
Испод хладних замрзнутих стена.

На Лијевчу прах до неба гори;
Врат свог брата на умору двори,
Неће брата да остави свога
Но умире са вером у Бога . . ,

На крај једног густога гвоздића,
Мртва леже три из горе птића.
Мила деца Радоњине Зорке,
Са сред Куча расне Црногорке.

Чека мајка своје драго цвеће,
Алих никад више видјет неће.
Чека мајка три бијела крина,
Три ђетића, три вољена сина.

Ох не плачи уцвељена мајко!
За њих плаче српско сунце јарко;
За њих плаче Србадија широм,
За њих мајко, и за светим миром.


Милисав М. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”