Петар Мркоњић
Мрк и мрачан, као дан облачан
На врх горе бесан витез стоји;
Тешка сабља звони му у
руци.
Крај њега су из горе хајдуци,
Крв поганска доламе им боји.
Док из даље гракћу
гавранови
И вук вије из пећинског мрака,
Пусте чалме леде се по стењу.
Крв пљуснула по горском камењу;
Табор лежи сломљених Турака.
А из даље, с горе Романије,
Где се муње с ветровима сплићу,
Глас одлеже Старине Новака:
“Здраво да си, челенко
јунака,
Сабљо наша - Петре Мркоњићу!”
Нема коментара:
Постави коментар