Кроз Нирвану

 

Кроз Нирвану

 

Као златни паук у свемиру плавом

Лебди, плете мрежу од ваздушне свиле,

И док у њој душе изгубљене цвиле,

Он их редом поји вечним заборавом.

 

Са осмехом ледним Он им муке прати

И вуче их к себи, горе, више, више,

У румени облак, кроз сребрне кише,

Где мирно сазнање још не значи: знати.

 

Смрт и живот ту су преорали међе;

Све је све, и — ништа; — векови минути...

У прашини златној Козмос мре и ћути,

Замршен у конце од бескрајне пређе...

 

А кроз свемир сипа; прах од звезда веје,

Умрле планете лутају кроз магле...

...И у тај су хаос моје чежње нагле,

Не знајућ’ о Њему, ни ко је, ни где је...

 

Ни крика, ни гласа. Кроз ћутање роне

Давно мртва сунца још порубом златна;

Само у мом срцу љуљају се клатна,

И болови тучни кроз Нирвану звоне... 

Календар “Домовина” 1918.