недеља, 04. април 2021.

Отровни цвет

 

 


Отровни цвет

У дивној зори прамалечних дана
Ко сунце љупко обасјава свет
Под густим сплетом мирисавих грана
Нашао сам љупки и стидљиви цвет.

То беше цветак невиђен од људи
Надземна нека непојамна чар
То беше цветак што заносно буди
У души пламен, а у срцу жар.

Ко да га озго, где се звезде злате
Случајно доле упустио Бог
Рекав ми тихо: „Он је створен за те,
Запој га нежно соком жића свог“.

Љубљаху га силно у заносу пуну
Ал’ једном грлећ убав цветак мој
Завирих дубље у сјајну му круну
И љуту гују опазих у њој.

И ја је гледах где јед смрти бљује
И грозећи се тад познадох млад
Да на обмани човек срећу снује
Да је истина скоро што и јад.

Златну нит снова покидану спазих
И омрзну ми варљив живот клет
Процвилех горко и ногама згазих
Мој лепи, нежни и отровни цвет.

Војислав Ј. Илић Млађи 




          




Војников опроштај

 

 


Војников опроштај

Збогом, оче! Збогом, мила мати!
Ја вам више не могу остати
Јер Краљ зове у крвави бој...
Не чекајте, нит ме више зов'те!
Свршено је... Збогом! Благослов'те!
И прежал'те млади живот мој!
          Ура, другови! У бојни ред!
          Под крвав барјак! Напред! Напред!

Збогом, ружо, скоро узабрана:
Збогом, љубо, сунце мојих дана!
Остај здраво! Штитио те Бог!
Па, паднем ли у љутоме боју,
Чувај, љубо, успомену моју
И мој образ и синчића мог!
          Ура, другови! У бојни ред!
          У дим и огањ! Напред! Напред!

Збогом, надо, мој мирисни цвете,
Збогом, сине, збогом, моје дете,
Ах, ти не знаш, ништа не знаш сад,
Ал', кад буде, па кад време мине,
Кад порастеш, па кад чујеш, сине,
Рузумећеш... дичићеш се тад!
          Ура, другови! У бојни ред!
          У крв, у славу! Напред! Напред!

Збогом, брда и пољане травне,
Збогом, горе, српске горе славне,
Где сам чисти удисао зрак!
Српско сунце нек вам вечно сија!
Ако паднем — живела Србија!
Ако дођем — доћ’ ћу 
кô јунак!
          Ура, другови! У бојни ред!
          За част, за славу! Напред! Напред!

Чуј! Већ труби... Јунаци, устајте!
Још једанпут добро прегледајте
Танад, бомбе и сабаља рез!
Па светимо тешке ране братске!
Поцепајмо ноте дипломатске!
Нека грмну: топ и митраљез!
          Ура, другови! У бојни ред!
          Ура! Ура! Напред! Напред!

3. Х 1912. год.


Војислав Ј. Илић Млађи 



          




Комад хлеба

 

 


Комад хлеба

Новембарска студен. Хучи Дрим у ноћи.
И док јата врана круже у висини,
Млад коњаник један, остављен, без моћи,
Лежи украј пута, врху на планини.

Полусмрзнут, гладан, усред снега ладна,
Беспомоћно чека да га смрт покоси.
Из снега му вири само рука јадна,
Ко да кору хлеба, умирући, проси.

Ратници, јунаци, ко на пратњи кобној,
Корачају тешко у бескрајном низу,
Снуждени и мрачни, у тишини гробној
Један од њих само приђе сасвим близу:

Кад виде младића он узбуђен стаде,
Два пут је, у сумњи, тужно главом ман’о,
– Синко, ево хлеба!  – рече му и даде
Па још већма снужден, прође полагано.

И док снег албански провејава лако,
Завејани дечко, усред снега густа,
Држи хлеб у руци и почива тако
Немоћан да руку принесе до уста.

Ратници промичу, не чује се гласак.
Газе као сенке, сви суморног лика,
Опет један само застаде за часак
Кад виде крај пута згрченог војника.

Изнурен од глади, ближе с пута сиђе,
Пред оком му трепти црвен рој светлаца.
– Гле, мртвог војника! – помисли и приђе,
– Хајд` да узмем хлеба из руке мртваца!

И сегну, ал „мртвац“ стиште комад брже,
И прошапта тужно: „Не дирај ми, роде!“
Посрамљен се ратник ко опарен трже
И рекав: „Опрости! “, с војницима оде.

Док сваки њин корак један леш бележи
И док звезде трепте на албанском небу,
Осмехнути дечко још и даље лежи
И умире тако с погледом на хлебу.

Коњи и јунаци по цичи, хладноћи,
Пролазе крај момка, врху на планини.
Снег веје ли веје. Хучи Дрим у ноћи
И гаврани гладни гракћу у висини.

Војислав Ј. Илић Млађи 



          




петак, 02. април 2021.

***

                                                 






***

Ко нашом невином крвљу залива њиве наше?
Ко свештенике коље и цркве наше плави?
Ко распетој Србији приноси очта чаше?
Ко су то? Хуни, Готи, Авари или Вандали?

Ил Логомбардери, Цвеви, Татари или Лабурци
Што децу нашу кољу, силују наше жене?
О; нису авај, Варвари некултурни,
Већ синови хрватсе културне просвећене.

Знам те јунаке добро, историја је њина
Пуна части и победних фанфара
Усне им још румене од победничких вина
Славећи своје победе, Немаца и Мађара,

О, иронијо јада. Њихова повјест ређа
Туђинске краљеве, племство, грофове и бароне
Пред којима су ропски, псећи савијали главу
Љубећи корбач Пеште и царске Вибандоне.

Где беху кад је Душан тресно Визант смело
И када га њина црква својим војником звала,
Моме народу кад је славе љубила чело
И кад га победна песма здравила са чинбала.

Где беху на Косову, кад своје сељачке груди
Стављасмо као штит гвозден пред дивљу турску буру?
Где беху кад мој сељак, калуђер, кнез и себар;
Брањаху њихову тисућљетну културу?

Где беху на Руднику, Куманову и Иверку
Острву Виду, Бардањолу и Скадру?
О, ти јунаци тад са пушком на нас су ишли
И силовали нам жене по равној Мачви, Јадру!

Нигде их тад не беше, лизаху ропски ланац
Живљаху животом скота, бејаху марва и робље:
Док онај мали, прости и презрени Србијанац
Низаше победе сјајне и деце своје гробље.

О, када црном робу ланце расковасмо,
Браћом их назвасмо својом, крај срца метнусмо свога
И за њих име, заставе и историју дасмо,
И из прашине их дигосмо на трон нашега Бога.

А уздар шта нам беше? Издаја и Јанка Пуста,
Лажи, клевете гнусне од којих гори лице,
Спаљене цркве, гробља невине деце наше,
И круна свега браћа посташе краљоубице.

Не, не ми нисмо браћа, ми нисмо крв исте крви.
Ми нисмо копали очи, ни секли женама дојке,
Ми нисмо дечицу клали, ми нисмо вадили срца.
Ми нисмо деца исте словенске мајке Бојке.

Проћи ће дани ови шкргута зуба и плача
Проћи ће дани ови голготских искушења.
Са руба наше њиве већ сија оштрина мача
Освете, и сија сунце, нашег васрксења.

Пресуди Бога правде неће тад нико избећи,
Пред тим победним мачем нико се неће скрити,
Ту пресуду ће наша поклана деца изрећи.
Хрвати неће бити, Хрвата не сме бити.

Неће ни тада помоћи плашт неких Југословена.
Доста смо дуго гајили на срцу своме змију,
Очеви што не дигоше то ће синови дићи
Нашега цара Петра и нашу Цар Србију.

Војислав Ј. Илић Млађи






          




Ноћна свирка

 


Ноћна свирка

Кад лепа „Госпа“, у поноћно доба,
Са пуно чежње завесу отшкрине,
До ње тад допру заношљиви звуци
С „Господинове“ танке виолине.

А у тој свирци дрхте бол и чежња,
Занос пун страсти и љубавна сета;
Ко да каже: „Та зар нисмо млади?
Пустимо љубав слободно нек цвета.“

Колегинице, љупка, млада жено!
Зашто копниш тако у одаји сама?
Изиђи да видиш драж априлске ноћи!
Зар ти није тешка самоћа и тама?

Прозори су моји отворени вазда.
Унутра постеља угодна и мека.
Рука ми немарно превлачи врх жица –
Ал’ срце...срце... оно на Вас чека!

„Та заборавите прошлост, дужност, мужа!
Дођите амо, лепа млада жено!
И у мојим груд`ма жар млађани тиња,
И моје је срце чежњом опијено.

„Ил` мислите, можда, ја сам хладна стена,
Да крв не тече у жалима мојим;
Не варајте се! Сит сам селских цура!
Ја бих да Вашу наклоност присвојим!

„Дођите амо, лепа млада жено,
Да сркнете љубав сред ноћнога мира!
Не бојте се ништа! Јер има далеко
Од Вашега мужа до Кривога Вира!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

И престадоше звуци виолине,
Као да чекају шта ће бити сада...
А на прозору нерешљиво стоји,
Стоји и мисли учитељка млада.

Да ли да иде? А прошлост ? А верност?
...............................................
Зар да заборави на оног човек?
...............................................

Који је на њеним девојачким груд`ма
Сањао небо, Бога, рајске двери;
И чију љубав чисту и дубоку
Сва вечност не би могла да премери.
Зар све да згази?... И она се мисли...
Слатка је нека језа подухвата;
Мисли – и шапну: „Опрости ми, Боже!“
Погледа у ноћ и отшкрину врата.

И ко кад птица, плашљива и лака,
Рашири крилца у ноћној тишини,
И она прхну и ишчезну некуд,
Преко сокака – к својој „Виолини“.

И снажна рука сеоскога уче
Појави се на мах у тренутку томе,
Придржа птицу, и прозор полако,
Нечујно – тихо затвори за њоме.

И птице неста...птице моје миле!
– Да л` има Бога и сред ноћне тмине?
Тишина... Само из избе допире
Пригушен, сањив дрхтај виолине,

Као кад жица о жицу се таре...
– Ал` ћути, песмо, даље не говори!
Небо и земља спе у томе часу!
Само брз Тимок шуми и жубори...

Војислав Ј. Илић Млађи