ЊЕГОШЕВА АПОТЕОЗА

 

ЊЕГОШЕВА АПОТЕОЗА

 

Ако си ти, да му удараш апотезу, кад је и сам Раде апотеоза? Доста је, да му читаш „Лучу Микрокозма“, па ћеш видјети, да је он никао у седмијем небесима... Био сам ђак дубровачке гимназије, па негдје око год. 1871. у V ће нам разреду бити професором српскога језика Биоковац Мирослав Алачевић, из Макарске. Он ти је одмах на своју руку прoскрибовао читанку и одредио за штиво „Горски Вијенац“. Објелоданио га, накладом Матице Далматинске, Стјепан Љубиша, из села Близикуће у Паштровићима. Дакако, још онда није био написао све своје приповијести и није био познат као узор књижевник. У нама се онда пробудила народна свијест, Црногорци су предњачили Шпартанце. Они су гинули „за крст часни и слободу златну“, а нека им није било у аманету: „Или под штитом или на штиту“. Задојили смо се „Горским Вијенцем“, а Алачевић није виђао пред собом, него Шпартанце и Црногорце. Научили смо све дивне утарке из „Горског Вијенца“, те их се и сад спомињем готово након шездесет година. Ако би заборавио игумана Стефана, Драшка у Млецима, владику Данила и доброга попа Мића? Дапаче, Поп Мићо био мој псеудоним у „Драшковом рaбoшу“ — и нијесу ме никада заплијенили, а нека сам их казао тешких и ударио грђијех под нокте онијем некаквијем лижисаханима... Ово мимогред, а „Горски Вијенац“ ми је у памет. Сви смо знали на изуст:

 

„Нек се овај вијек горди“, —

„Виђи врага су седам бињиша“ -

„Бог се драги на Србе ражљути“ - и т. д.

 

Мрзјели смо Вука Бранковића, а обожавали Милоша и оба му побратима. Раде нам био Богом задахнути пјесник, — пјесник над пјесницима, — његова је психа била богодана.

 

До тада смо били индиферентни, а учећи „Горски Вијенац“ задојили смо се духом народнијем, постали Срби од главе до пете. И Хрвати су с нама осјећали, само они били умјеренији, али ипак била им Црна Гора врхунац народне славе. Вук Мандушић био јуначина, па ето заборављали и Леониде и Сцеволе прама народнијем јунацима. Колико ли може, да задахне књига из народа и да створи менталитет млада нараштаја? Ово је био квасац наше психе, јер се може слободно казати, да је српска зграда у Дубровнику почела с „Горскијем Вијенцем“, што је постао душа наше младе душе... Набавио сам у књижници покојног бискупа Вићенца Зубранића (хтио да је у роду с пјесником Јеђупке Андријом Чубрановићем!) „Горски Вијенац“ на картонћину штампан у Мехитариста, с Даниловом сликом. Ту је књигу Вук Караџић даровао Викентију Чубрановићу. Била написана посвета. Књигу ми потомио професор Јозо Бона, па не знам гдје је нестало након његове смрти...

 

Ово пишем да се зна колико може само једна цигла књига на душу омладине...

 

И створио је „Горски Вијенац“ читаве генерације!

 

У Дубровнику, на 7. јула, 1925. год.

Вид. В. Вукасовић

Над Његошевим костима на Ловћену

 

 

Над Његошевим костима на Ловћену

 

Пред Топлом се смј’ешећи сиње море,

Огледају куле вилин-града,

У том Новом гради бијеле дворе

Херцег Стјепан, још за вијека млада...

 

Ту је вила научила Рада;

Како муње по небу се боре,

Како оро води облак града,

Како сунце обасјава горе...

 

„Богу хвала и данашњем дану,

Што дан cвaну и сунашце грану,

Црне Горе слободу ми грије:

 

Оро гнијездо врх тимора вије!“

Пјесник кликне с Топле, оком плану,

Он неслоге извида нам рану.

 

Дубровник, 16. VII. 1925.

Вид В. Вукасовић

Авијатичарева смрт

 

 

 

Авијатичарева смрт

 

„Збогом!“ – рече Француз. Клик.. пљескање света..

И захукта мотор.. устрепташе крила..

И, к’о брзи кондор, муњевитог лета,

Подиже се биплан Константина Жила.*)

 

Млад, насмејан пилот поздравља из чуна

И лети све више у царство лазура.

Док под њиме: „Ура!“ и прасак плотуна

Тутње, к’о далека, једва-чујна бура.

 

И људи под њиме бледе и нестају..

Вароши к’о мрље разбацане леже..

Раздеpани, доле облаци остају..

Преплашени орли у суноврат беже.

 

Већ је над Чаталџом. Прокрстари, луком,

Харбијех, Газинер и Каракај-Нокри.

Па измахну крепком, поузданом руком,

И дим експлозива све форове покри.

 

Ал’, одједном, оздо, зрно из шрапнела

Прострели му прса. Тад десницом, свесно,

Докопа за крму, па натраг, к’о стрела,

Појури кроз плаво безмерје небесно.

 

И тад, изван паљбе дивљих Азијата,

Притиснувши рану, из које крв лопи,

Наслони се тужно на руб апарата,

И, пре но ће очи занавек да склопи,

 

Погледа још једном, жудно, на све стране,

На брежуљке цветне и ливаде меке,

И шумарке златне, сунцем обасјане,

И сети се, с болом, Француске далеке.

 

Затим онесвесну, и у истом часу

И биплан се спусти. И к’о бура јака

Да понесе срећну, ускипелу масу,

Све закликта: „Ура! Ево нам јунака!“

 

И наже све живо: и момчад и људи

Са ловорним венцем: „Јунаку столећа!“  

И мајке, са децом стиснутом уз груди,

И девојке младе, са китама цвећа.

 

Кад тамо: он крвав, хладан, избездушен,

Али му је крма још у руци била..

А над њиме биплан, оловом избушен,

К’о огроман кондор прострељених крила...

 

* Жил Константин, француски пилот, који се уздигао, код Сурме, из бугарског логора, летео над Чаталџом, и тамо погинуо.

Војислав Ј. Илић Млађи 

          

Чарлсу Картеру

 

 

 

† Чарлсу Картеру

– Члану енглеске санитетске мисије, преминулом

од тифуса у Скопљу –

 

Спавај ту, у граду нашег Силног цара!

У залеђу сурих качаничких стена!

Уз вечити жубор широкоr Вардара,

На догледу врха снежног Љубетена!

 

Не жали што ниси у родној ти груди,

Јер твоја је земља гдегод људи пате.

Умро си, ал’ часно. Сад спокоjан буди!

У доброj си земљи.. спавај мирно, брате!

 

Ми смо те под крило наше српске груде

Допратили скромно, без помпе и блеска,

Али с пуно суза... То знак нек ти буде

Кол’ко сте нам драги: и ти и Енглеска!

 

Иако туђинац, из краја далека,

Дошао си к нама, у тегобе рата.

У бонику сваком глед’о си човека,

У човеку сваком ближњега и брата.

 

Док је ратни тутањ грозно одјекив’o

Ступ’о си за војском на бојне пољане.

И к’о анђ’о Добра, нежно си изливо

Утеху у срца, а мелем на ране.

 

По снегу и киши, у бдењима дугим,

Оружан једино бескрајном добротом,

Животе си стално спасавао другим,

Па зар зато, брате, да платиш животом?

 

Црн удес човечји! Диже, крепи, лечи.,

Васкрсава снагу патника очајна..

И, уместо Среће, а Коб се испречи

И узме му живот.. Трагика бескрајна!...

……………………………………………………….

 

О, ти, земљо наша, српска земљо мила,

У коју је дош’о, вођен од Божанства,

Ти му топла буди, као што је била

И његова љубав наспрам Човечанства!

 

О, ти, који ни гроб не знаш свог јединца,

О, Српкињ0 стара, којој Рат све узе,

Дођи овде, гробу младога туђинца

И дај му да п0зна материнске сузе!

 

И ви, моме лепе, дођ’те и ви често!

А кад гране светлост пуног прaмaлeћa,

Доносите венце на то свето место!

Дајте пуно крило цвећа, цвећа, цвећа!

 

Војислав Ј. Илић Млађи